Говор руског председника Владимира Путина о новој архитектури међународних односа прилично брзо почео је да се цитира на Интернету. Али коментара о суштини самог иступања у Сочију у америчким и западним новинама и медијима необично је мало. Такав информациони мук обично се дешава „са друге стране цивилизованог света“ када анализа удара у тачку, и није згодно разматрати је. Она се до те мере не допада, да више воле да је игноришу.

Ове године, упркос санкцијама и позивима на „изолацију“ Русије, на заседање дискусионог клуба Валдај дошло је 108 експерата из 25 земаља света, укључујући бивше премијере и председнике. Већина стручњака за међународне односе уверена је да је говор руског председника већ поделио свет на „до“ и „после“ „Валдаја“.

То је врло снажан говор, сматра председник Никсоновог центра, издавач листа The National Interests, познати амерички политиколог Дмитриј Сајмс. Са њим можемо да се слажемо или не, али то је онај говор који привлачи пажњу и наводи људе да се замисле. То несумњиво није говор лидера који је сатеран уза зид санкцијама и покушава да нађе за себе излаз, а да не изгуби образ. То је реч лидера велике нуклеарне силе чије мишљење мора да се узима у обзир, допадало се то некоме или не.

Путина су могли да слушају са чуђењем само они који су заборавили говор председника Русије од 7. Фебруара 2007. године на Минхенској конференцији о безбедности. Тезе и ставови актуалног «Валдаја» били су у суштини наставак упозорења из “минхенског говора”. Путин је још тада, пре више од 7 година, говорио о опасности једнополарног света, хегемонији једне државе и једног војног блока. Сада на “Валдају” он је само констатовао то да су се његова упозорења реализовала: у Ираку, у Сирији, у Либији и у Украјини. Хаос је свугде где Вашингтон умеша прсте, подсетио је Владимир Путин.

Хајде да се запитамо колико нам је свима комфорно, безбедно, пријатно да живимо у таквом свету? Колико је он праведан и рационалан? Можда немамо релевантне основе да се бринемо, дискутујемо, постављамо незгодна питања? Можда је изузетност САД, то како оне реализују своје лидерство, заиста благо за све, а њихово свеопште мешање у све послове у свету носи мир, благостање, прогрес, процват, демократију – и треба једноставо опустити се и уживати? Допуштам себи да кажем да то није тако. То уопште није тако.

Владимир Путин у Сочију је говорио не само и не толико о Русији. Он је говорио о великој трансформацији у свету, подвлачи професор Руске академије државне службе Владимир Штољ. Он је изложио чињенице које су више него очигледне: свет није ни из далека такав какав је био у последњих 25 година, после распада СССР. А САД и њиховим савезницима из НАТО-а после скоро потпуне доминације и једнополарности то је тешко и да спознају, и не желе да се растану са таквим светом.

Како сматра министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров, на путу дијалога са Вашингтоном за Русију сотји једна главна препрека – то је сам Вашингтон. Предлози америчких партнера су оријентисани искључиво на њихове сопствене интересе. А модел понашања према Русији не уклапа се ни у какве оквире пристојности, сматра Сергеј Лавров.

Они не говоре директно о смени режима. Мада понеки од маргиналаца у Европи упућују и такве фразе. Али од нас траже да променимо своју политику. Да променимо прилазе. Једна би ствар била када би нам нудили да тражимо нешто заједно. Али говоре нам сасвим друго: знамо како треба да се делује и ви управо то и треба да урадите.

У САД већ неколико деценија доминирају такозвани неоконзервативци, којима је тешко да разговарају са било ким на равноправном нивоу. А Владимир Путин управо је позивао на узајамно поштовање туђег мишљења, истиче аналитичар Центра за европска истраживања Владимир Оленченко.

Неко би до данас желео да разговара на језику диктата, наредби. То је нешто попут “међународног феудализма”: наређивати другим земљама и указивати им како да се понашају у конкретним међународним ситуацијама. Ова група људи у САД и другим земљама које називамо једним именом Запад, на пример, Канади и Британији, хтела би да задржи свет у тој сфери где би хтели да га виде.

Најважније је што је руски председник јасно означио апсурдност једнополарног света. Посебно у контексту неспособности Вашингтона да разумно располаже оним утицајем који је стекао после завршетка хладно грата. Када су Путина питали да ли је његов говор био оптужујући према Американцима или помирљив, он је одговорио врло просто: Он није ни помирљив, ни оптужујући. То је предлог за заједнички рад.

Андреј Федјашин, Глас Русије