ЗВАНИЧНИ захтев Хрватске, којим ће од Србије тражити две милијарде евра за своја улагања у обреновачку електрану, „кува“ се ових дана у загребачкој влади. Док хрватски енергетичари размишљају о томе колико да траже бесплатних киловата за наводни део у ТЕНТ пре распада Југославије, Србија своју имовину, коју је оставила иза границе, ишчекује законским путем – дуго чеканом сукцесијом. Иако Београд има 20 пута већа потраживања од Загреба, наши суседи са Запада не желе да сведу укупне рачуне већ да новац добију – одмах!

Из Хрватске електродистрибуције ХЕП израчунали су да су пре распада Југославије за обреновачку електрану издвојили средства која се данас мере износом од мало више од две милијарде евра, па ће на адресу наше владе ускоро послати ова потраживања.

Ипак, проблем настаје јер уколико би Хрватска потраживала од Србије новац на основу улагања у својину, онда би овај случај потпадао под споразум о сукцесији и био би решаван у оквиру деобног биланса између бивших југословенских република, на шта наша земља и чека.

Ако је, пак, потраживање базирано на облигационом односу, то јест конкретном уговору, Хрватска би преко суда могла да тражи новац. Проблем је, међутим, како је за „Новости“ потврђено на београдском правном факултету, што је у том случају потраживање – застарело!

Став Хрватске да тражи новац који је уложила у Србију, уколико се покаже као тачан податак, валидан је, сматра Љубоград Савић, професор Економског факултета у Београду. Ипак, пре него што своја потраживања и ставе на папир у форми адвокатског захтева, морају да сведу и рачуне на другој страни.

ПОСЛАТО 30 ЗАХТЕВА

На листи хрватских фирми које су улагале код нас, имовину с времена на време потражују ИНА, „Краш„, „Лука Ријека“, „Франк“ и „Борово“. У Београд је досада стигло око 30 захтева, а највредније међу њима је потраживање ИНА, и то за бензинске пумпе.

– Хрвати могу да траже шта су уложили, али треба да буду свесни да, када би Србија урадила то исто, наши суседи би били у дебелом минусу – каже Савић. – Несразмера између хрватског и српског улагања у периоду заједничке државе је огромна, и то у корист Србије. Неупоредиво смо ми више новца дали у инфраструктурне, енергетске, војне објекте него што је Хрватска улагала код нас.

Савић напомиње да засада није урађена ниједна детаљна студија која би пописала колико је која република улагала код суседа у заједничкој Југославији, па је зато неумесно и да Хрватска лицитира са својим бројкама.

Мада Хрвати траже две милијарде за део новца који су дали у обреновачку електрану, „српске новчанице“, које су код њих улазиле, имале су много више нула.

– Након Другог светског рата Србија је практично руководила Јадранским нафтоводом – објашњава професор Савић. – Траса је ишла од Крка, према рафинерији у Хрватској кроз Славонски Брод и Босни до Новог Сада и Панчева, док је један део настављао за Мађарску и Чешку. Ово је био пројекат који је вредео и до пет милијарди долара, а Србија је дала две или три милијарде јер смо тада проценили да због нафтне кризе овим путем може лакше да се транспортује енергент.

Приближно је Србија дала новца и за војне објекте код суседа ка Западу. Само за аеродром у Бихаћу, у Хрватску смо шездесетих година послали пет милијарди долара, а ту су и улагања у морнарицу, чији су готово сви објекти остали са друге стране границе.

Када би се подвукла црта на привредна и приватна улагања Срба и српских фирми код суседа, износи се мере десетинама милијарди. Стотине милиона долара оставили смо на хрватској обали јер је велики број наших предузећа тамо градио одмаралишта за своје раднике која су касније продата у приватизацији, а од чега нисмо добили ни динара.

Хрвати траже две а Србији дугују 40 милијарди

– Наши грађани и фирме од Хрватске очекују имовину вредну између 30 и 40 милијарди евра – каже Саво Штрбац, председник „Веритаса“, невладине организације коју су деведесетих година прошлог века основали Срби из Републике Српске Крајине. – Предузећа из хрватске, пак, без камата потражују око 800 милиона евра. Само вредност зграда, станова, одмаралишта наших предузећа и општина у Хрватској, у тренутку распада СФРЈ, била је 1,8 милијарди евра. Ово су показале тадашње процене Републичке дирекције за имовину.

Код суседа је остало и око 980.000 грла крупне стоке и 100.000 пољопривредних машина, 600.000 хектара земље, као и 14 милиона метара квадратних пословног простора.

ОСТАВИЛИ НОВАЦ

У бившој Југи је, каже Саво Штрбац из „Веритаса“, више од 350 српских фирми, међу којима су и „Генекс“, „Симпо“, НИС, „Железнице Србије“, Фонд ПИО, оставили су позамашну имовину. Тако је „Генекс“ у Хрватској имао 37 станова и неколико хотела и одмаралишта, НИС више од 80 бензинских пумпи, одмаралишта и удео у Јадранском нафтоводу док одмаралишта на хрватском приморју имају ФАД – Горњи Милановац, „ПИК Бечеј“, „Пионир“ из Суботице, „Први мај“ Пирот, „Кекец“ из Суботице, „Сартид-Југометал“, крагујевачка „Застава“, „Клуз“, Беобанка…

– Само десет одсто наших фирми је повратило имовину из Хрватске – каже Штрбац. – Уговором о сукцесији имовине из 2003. године подељено је злато и монетарне резерве, али се није много одмакло у враћању онога што су потраживања у привреди. Хрватски судови су годинама одбијали тужбе наших предузећа, у складу са упутством њиховог правобранилаштва из 2004. године.

ПРОДАЈА НАШИХ КВАДРАТА

Загреб је тек 2004. године ратификовао Анекс Г Споразума о сукцесији, који прописује да се сва имовинска права враћају на дан 31. децембар 1990. До тог тренутка већ је продала многа синдикална одмаралишта, туристичке објекте и пословни простор.

Према подацима тамошњег Фонда за приватизацију, 158 објеката је продато, 10 додељено на коришћење, за 40 зграда и станова воде се спорови, а 91 објекат је слободан.

М. Л. ЈАНКОВИЋ – В. Ц. СПАСОЈЕВИЋ, Новости