Европски рај у Бугарској

Европска Унија – рај на земљи. Тако нам бар кажу. Последња станица мучног пута, на којој ће наћи спас они из држава где живе сужњи, сиромашни, покрадени и обесправљени. Имамо и националну религију, додуше наметнуту, која се зове евро-фанатизам, где нема места за чаробњаке који су спаљени на ломачи, док уместо града Оз имамо Брисел. Из Брисела нам стижу поруке да се земље Балкана морају покајати за своју прошлост и одрећи тоталитарног наслеђа. У рају нема места за криминал, тероризам, шовинизам и остале болести којима смо склони, сем у одређеним ситуацијама, када то иде на руку и када је то у интересу господара из Брисела. Нама Србима и осталим грађанима драге нам ојађене и измучене Србије, ништа друго не преостаје него да се учимо на примерима комшија који су имали више „среће“ од нас и стигли на циљ до коjег и ми уз пуно тешкоћа покушавамо да стигнемо.

Наши суседи Бугари. Ишли су трновитим путем којим ми данас идемо. Постали су члан Европске уније 2007. године. По мом скромном мишљењу из њиховог примера можемо да сагледамо и предвидимо шта нас чека и шта можемо да очекујемо када и ми стигнемо до те станице тј. када постанемо пуноправни члан ЕУ.

Иако су члан ЕУ и дуго времена играју по правилима Брисела, наши суседи су се нашли у класичној шаховској пат позицији из које тешко да има излаза, бар док су правила игре иста. Ту позицију верно одсликава статус тренутно најсиромашније чланице ЕУ, политичка, економска, енергетска и банкарска криза, али и све мање простора за маневар како би се било шта променило на боље.

Пре месец дана одржани су вандредни парламентарни избори. Крајем прошле недеље изабрана је нова влада Бугарске. Хаотична ситуација када је реч о саставу парламента па и саме владе код обичног бугарског грађанина не улива наду у бољитак и стабилост саме државе. То доказује и најслабија излазност бирача на изборе од увођења вишестраначког система, (укупно 48%) имајући у виду да су Бугари веома дисциплиновани гласачи и да су масовно до сад излазили на све изборе.

Статус парламентарних странака стекло је осам партија и коалиција, док је мањинска влада састављена и подржана од 4 политичка чиниоца супротних позиција по бројним питањима, од идеологије до националне политике. У новој влади партиципирају партија десног центра (ГЕРБ) актуелног премијера Бојка Борисова, блиска немачкој ЦДУ, про-западни Реформаторски блок састављен од више малих десних странака, као и партија настала почетком године издвајањем незадовољног крила Бугарске социјалистичке партије, под називом АБВ, коју предводи бивши председник земље Георги Прванов. Мањинску подршку влади дала је коалиција Патриотски фронт, сачињена од екстремно националистичких НФСБ и ВМРО. За Владу је гласала али остала у опозицији популистичка партија Бугарска без цензуре. Против нове владе гласале су данас опозиционе Бугарска социјалистичка партија (БСП), екстремно десничарска партија АТАКА и партија која је знатно повећала своје бирачко тело и скоро се изједначила по броју гласова са БСП, либерална странка непризнате турске мањине ДПС, која је партиципирала у претходној влади са социјалистима.

Да је у политици и једној чланици ЕУ све могуће је апсурд који сама себи ЕУ дозволила, када се састављала и формирала нова Влада Бугарске. Да ли би Брисел са благонаклоношћу посматрао и изоставио поновне санкције када би се којим случајем десило да се у некој владајућој коалицији нађу Национални фронт у Француској, Слободарска партија у Аустрији или неким чудом Српске радикална странка у Србији која је ван ЕУ? Зашто је онда дозвољено, да и поред притисака из Брисела када је у питању Патриотски фронт, делом власти у Бугарској која себе зове про-европском и реформском постане и један ВМРО, који се до данашњих дана није одрекао своје терористичке прошлости, која и даље афирмише своје злочиначке традиције. Када је тадашњи и данашњи премијер Бугарске, Бојко Борисов, 2011. године отворио тајне досијее и обелоданио их у јавности, откривено је да је и лидер ВМРО Красимир Каракачанов био доушник и сарадник тајне службе у комунистичко време. Исти тај Каракачанов и његов ВМРО су недавно, на дан убиства југословенског краља Александра у Марсељу дали помен у новинама његовом убици. А убица српског краља, припадник ВМРО и војни инструктор из усташког кампа стационираног у Италији, чији је псуедоним био Владо Георгијев Черноземски, од стране ВМРО се слави као херој, а заборавља да је два пута био осуђен у самој Бугарској за убиства бугарских држављана, једном на доживотну робију а једном на смрт. Такође, у исто време 2011. обелодањено је да је и данашњи лидер АБВ Г. Прванов био доушник бугарских комунистичких служби, тако да су два стара познаника поново на власти. Па се поставља питање како је Бојко Борисов могао данас са њима на власт, када је онолико вршио притисак за отварање досијеа и говорио против наставка утицаја таквих личности у данашњој Бугарској. Са друге стране, када помињемо ВМРО не заборављамо да је та политичка групација и даље опседнута променама граница уз територијалне претензије према два суседа, Македонији коју виде као део Бугарске, а што се Србије тиче, „западним покрајинама“ односно пограничним појасом који је после Првог светског рата припао Србији.

Већ две и по деценије од рушења Берлинског зида, свака бугарска влада је била сервилна према Западу. Испуњавала је све налоге САД, увела тржишну економију и строгу фискалну дициплину. Добила је и приличну суму из европских фондова и инвестиције до протеклих пар година о којима Србија само може да сања. Али земља није наредовала. Остала је на зачељу Европе, црна рупа ЕУ. И док траје међусобно отпуживање између западних и бугарских кругова ко је крив за то, при чему први отпужују корупцију, криминал и нереформисано судство у Бугарској за тапкање у месту, а други узвраћају да ове бољке постоје свуда и да су сви на Западу били свесни недостатака Бугарске уочи пријема у ЕУ, јер их нико није крио, дотле сам бугарски народ живи бедније него икада. Посла има, али пара нема. Пензије пристижу, али огроман број пензионера проси на улици. Млади само размишљају како да побегну у неку земљу са бољим стандардом. Плате и пензије су афричке. Криминалци се богате. Корумпирани политичари су се већ посмењивали на власти. Сви су на најневероватније начине повезани са свима. Ни једна зверка до данас није осуђена за корупцију. Иста лица политичара на ТВ у задњих 20 година. Алтернативе нема. Зашто би је неко и подстицао, када сви воле корумпиране политичаре који испуњавају налоге са стране? Није ни чудо да расту ксенофобија и национализам, није ни чудо што јача жал за временом комунизма у Бугарској када је држава бринула о минимуму грађанских потреба.

Чему Србија да се нада? Бугарском сценарију? Према званичном Београду, ми тек морамо да за непознат број година достигнемо стандарде ЕУ, а да ли желимо судбину данашње Бугарске, такав ниво и стандард? Да ли се заиста надамо да ће нам животни стандард порасти када постанемо чланица ЕУ? Бугарска је чланица већ скоро осам година, а стандард је све гори и број људи испод линије сиромаштва све већи. А за разлику од нас нису пред банкротом и нису уопште задужени. На крају, на основу чега да се надамо да ће нам уопште то дозволити уместо да останемо јефтина радна снага и ђубриште ЕУ, као и Бугарска. Ја бих размислио о алтернативама, њих увек има, посебно када је циљ политичара обезбеђивање достојанственог живота људи. Само таквих политичара је нешто мало на Балкану. У Бугарском европском рају људи су изгубили наду у промене, код нас је још увек мало има. Учинимо нешто док имамо времена.

Душан Опачић, ВасељенскаТВ