Самит Вишеградске групе, одржан 16. Новембра у Братислави, унапред је био проглашен мал те не централном тачком регионалне политике овог месеца. Медији земаља региона најавиљали су долазак на форум директно из Аустралије са самита велике двадесеторице канцелара Немачке Ангеле Меркел. Чуле су се прогнозе о претварању вишеградске четворке у петорку, на рачун придруживања Украјине.

Ипак геополитички празник није успео. Меркел није допутовала, и без ње у Братислави је протекло више или мање рутинско окупљање, чак без обзира на присуство првих лица држава региона. Тему наставља коментатор Петар Искендеров.

Конкретан резултат самита у суштини био је договор о успостављању сталне сарадње на нивоу министара иностраних послова и одбране земаља Вишеградске групе и Украјине. Поред тога, Словачка као земља која врши реверсне испоруке гаса у Украјину, обећала је да ће наставити дату праксу и чак да ће од јануара 2015. године увећати испоручивани обим са актуалних 10 милијарди кубних метара годишње до 11,5 милијарди кубних метара. Истина, Мађарска која је раније ове године прекинула сличне испоруке у Украјину, дату иницијативу није подржала – осведочивши очување противречности у редовима саме Вишеградске групе.

Други исход форума тешко је било очекивати. Са једне стране, све земље вишеградске четворке су чланице ЕУ, што захтева од њих политичку солидарност са одлукама Брисела. Ипак суштина украјинског правца спољне политике у свакој држави се битно разликује. За Пољску Украјина (као и балтичке земље) средство је да се у редовима ЕУ формира регионални блок под сопственим покровитељством. Мађарску брине судбина Мађара Закарпатја. Словачка очигледно покушава да у контексту украјинске кризе подигне сопствени улог у енергетској игри. А Чешка је традиционално склона да се придржава посебног мишљења о свим питањима европског дневног реда. На крају, нашавши се у данашњој Европи у обручу геополитичких, међунационалних и енергетских фронтова, Вишеградска група као оганизација покушава да се придржава прилично суздржаног става – што, објективно говорећи, није најгора варијанта за све. Тим пре што су расположења у оквиру саме ЕУ тренутно врло далека од оптимистичких, рекао је у разговору за Росију севодња независни немачки политиколог Александар Рар:

У оквиру ЕУ, у суштини, тако и нису реализоване представе о формирању Европе без граница, о томе да ће живот у јединствној Европи постајати све бољ и бољи у поређењу са претходном Европом, да ће таква Европа постати зона безбедности.

И, наравно, не сме се заборавити да над свим националним пројектима у данашњој Европи лебди сенка финансијско-економске кризе. У таквом контексту чак теоријски говорити о активизацији регионалне политике очигледно је превремено.