Пад комунистичког режима у Чехословацкој – четврт века после. „Баршунаста“, „спонтана“, „договорена“, „украдена“…револуција која је у Прагу почела 17. новембра 1989. ипак је у много чему била и остала, пре свега – тајанствена
Као и приликом сваке годишњице „плишане револуције“ (започела 17.11.1989), и ове године вођене се расправе о позадини ове прекретнице у новијој историји Чешке и Словачке. У главној дискусији на националној телевизији, у којој је учестовао и садашњи председник Милош Земан, наметнула се теза да је велика количина насиља према учесницима мирних и уљудних демонстрацијä на Народом булевару (Народни трида) у Прагу изазвала спонтану, дотад незамисливо масовну реакцију и протесте грађана пред којим се комунистичка власт једноставно срушила као кула од карата.
Из тог клишеа искочило је мишљење Земана који тврди да су ученици разних протеста и демонстрација у Чешкој били навикли на пендречење и друге врсте батиињања и да није то насиље било фитиљ који је изазвао експлозију гнева народа. Бес је прокључао онда када је објављено да је у демонстрацијама убијен студент, по имену Мартин Шмид, што је била дезинформација, највероватније намерно пласирана, управо да покрене масе на рушење режима.
Подсећање на недоумице
О томе се много више и отвореније дискутовало пре десет година, када је обежавана 15. годишњица „плишане револуције“. Угледни лист („за интелектуалце“) Лидове новини објавио је тим поводом сатирични стрип Штјепана Мареша, овдашњег барда карикатуре и стрипа, под насловом „архивски снимак из 17.11.1989“. Укратко, јутро, код Хавелових, Вацлав, тада још жив, и његова, већ покојна супруга Олга мажу нешто на хлеб тј доручкују. Олга каже: “Вацлаве, идемо данас код суседа на канасту?” А Вацлав, између два залогаја одговара: “Извини, за вечерас сам с комунистима договорио ‘плишану револуцију'”.
Сам Хавел је, међутим, одбијао да је ова револуција била договорена. То је он одмах, реагујући на „архивски снимак“ и казао: “Већ то што је у томе било толико пометњи и непрофесионалности, указује да нико ништа није планирао унапред”.
Хавелу, кога је управо “сомотска револуција” довела на чело земље на коме је остао више од 13 година (све до фебруара 2003), не свиђа се ни израз “сомотска”:
“Није прецизно означавати ту револуцију за плишану. Ипак, први дани су били веома опасни, полиција и војска су били у приправности…”
Управо један од тих који су припадали врху полиције одмах је негирао тврдњу Хавела да “нико ништа није планирао унапред”. Бивши пуковник, СТБ (Државна тајна безбедност – СТБ) Лудвик Зифчак – који је “усмерио” 17. новембра предвече мирну протестну поворку са дозвољене на недозвољену маршруту према центру града – признао је у изјави најтиражнијем чешком дневника Млада Фронта-Днес, постојање тајних планова.
“Водио сам поворку људи који су се кретали међу демонстрантима. Имали смо наређење да изазовемо неки импулс који би довео до промене у тадашњем руководству странке”.
Ко је управљао протестном колоном
Укратко, како тврде многи који су били у првим редовима у поворци, која је организована поводом обележавања 50-годишњице смрти антифашисте – студента Јана Оплетала, чело поворке је неочекивано окренуло смер кретања. А онда, када су се нашли на самом улазу у центар града, у Народном булевару, где их је чекао кордон полиције са штитовима и шлемовима, људи с чела су се окренули и почели да туку учеснике демонстрација! У томе им се придружио и одред у кордону и тада је брутално премлаћено неколико стотина људи.
Та бруталност полиције је изазвала огорчење у јавности, утолико више што се радило о дозвољеном протесту, који је организовао Савез социјалистичке омладине. А огорчење је на врхунац подигла (лажна) вест о смрти студента Мартина Шмида, коју је, како признаје Зифчак, он сам лансирао преко полицијске сараднице Драхомире Дражске.
Уз то се помиње и улога извесног, неименовованог, високог функционера КГБ, наводно послатог из Москве средином новембра да убрза развој догадјаја у Прагу који је заостајао за суседним земљама (чак 17 неразјашњених тајни регистровао је “Днес” из ових догађања). Није немогуће да су се буквално преко леђа студената обрачуунавале струје у руководству КП ЧССР које су (кратковидо) мислиле да ће моћи да контролишу експлозију незадовољства – биле су још наивније од дисидената, који су предвиђали да ће, иако је недељу дана пре тога већ био пао Берлински зид, агонија комунистичке власти у Чехословачкој трајати још бар годину дана.
Несумњива је, међутим, чињеница да је режим неочекивано брзо и лако пао. Тада је КП ЧССР имала 1,7 милиона чланова, активних дисидената је било неколико стотина. Упркос томе, догодило се нешто што се тешко могло предвидети – они који су изашли на прашке улице тражећи дијалог, за само неколико недеља, освојили су власт! Сама револуција протекла је без крви, дисцплиновано и грађански културно, на чешки начин…
Барикада која је постојала између власти и друштва уклањана је с обе стране при чему је главнину посла обавила такозвана сива зона – с огромном већином студената, уметника, научних радника, уопште интелектуалаца. Сам Хавел је једном рекао да је схватио да је почео крај комунизма у Чешкој онда када је 1988. петицију за његову пуштање из затвора потписала велика група познатих певача и глумаца. А кључну улогу у томе имали су радикализовани студенти који су одмах после 17. новембра схватили да се ради о томе ко ће кога, и прогласили генерални штрајк – за разлику од оклевајућих и “промишљајућих” дисидената који су се замајавали захтевима за дијалог и за кажњавање криваца за премлаћивање.
Историчар Милан Отахал чак тврди да су млади већ били радикализовани и да је велику улогу у томе играла музика. “Нарочито рок групе, које су се кретале на ивици (и)легалности. Млади људи су ишли на концерте услед осећаја слободе и при честом растурању њихових акција, забранама… њихов отпор је растао. Скоро да бих рекао да је рок у нас победио комунизам”.
“Пресвлачење” бивших комуниста
Многи Чеси данас сматрају, не без основа, да је “плишана револуција” значила пребацивање власти из КП ЧССР у руке тајне полиције. А многи разочарани учесници тврде и да им је револуција “украдена”.
У земљи је, заиста, дуго владала атмосфера опште згађености због мноштва бивших комуниста који су се одлично снашли у променама и брзо “пресвукли” у демократе и успешне бизнисмене. У јавности је био чак створен утисак да је већа брука што је неко био спољни сарадник СТБ (иако се то постајало, најчешће, под притиском и уценама) него кад је неко био припадник СТБ.
Бивши саветник за безбедност америчких председника Збигњев Бжежински у интервјуу Чешкој телевизији је овако одговорио на питање о томе:
“…Радило се о политичком прелазу при чему су комунисти установили да немају подршку споља. Нико им више није могао као 1968. да дође у помоћ и заштити их. Тако су капитулирали. Тиме што су капитулирали омогућили су мирне промене. Тиме што су омогућили мирне промене могли су у њима и да учествују”.
У предвечерје овог јубилеја „баршунасте револуције“ у Прагу је одржана међународна безбедносна конференција на тему „сомотске револуције“ у контексту ширих догађања у свету. Најзапаженије излагање имао је Џек Матлок (Јацк Матлоцк), бивши амбасадор САД у Москви (1987-1991) и Прагу (1981-1983) који је истакао да главну заслугу за пораз комунизма има Михаил Горбачов, а не САД и њена политика. Главни мотив деловања Горбачова је био на трагу порука и поука Прашког пролећа и дубоких реформи социјализма. Прашко пролеће је добро познавао, захваљући свом школском другу Здењеку Млинаржу који је био међу лидерима Прашког пролећа. А без победе реформског курса у Моксви није могло бити никаквог озбиљнијег помака у земљама социјалистичког блока…
Милан Лазаревић, Балкан магазин
