Ево како су Срђа Поповић и КАНВАС постали терористичка организација

Блиски амерички савезници, Уједињени Арапски Емирати, објавили су ове недеље списак са 82 организације које се у овој држави сматрају терористичким. На списку предњаче екстремистичке исламске организације попут Ал Каиде у исламском Магребу, Боко Харама, Лашкар е Таиба, Исламске државе и Ал Нусра фронта, али, изненађујуће, ту су и неке организације блиске Вашингтону и Белој кући, као што је Савет за америчко-исламске односе или Муслиманско братство, које су САД подржавале у Египту. У друштву свих тих организација мање или више драгих Вашингтону, али које све листом имају исламски предзнак, нашла се и организација Канвас из Београда, иако с исламом нема никакве везе, али има све везе са америчком владом. У одлуци Абу Дабија, коју је потписала Његова висост председник шеик Халифа бин Зајед ал Нахјан, не објашњава се којим су се то стандардима власти Емирата водиле када су састављале листу, па се из историје ових група може само претпостављати зашто су се ту нашле.

Из перспективе Србије, није толико интересантно зашто УАЕ терористима сматрају неке екстремистичке организације за које се основано сумња да их и саме финансирају, али случај Канваса је свакако интересантан. „Изненађен сам и шокиран“, рекао је српским медијима оснивач Центра за примењене ненасилне акције и стратегије (ЦАНВАС) Срђа Поповић. Морамо признати да смо и ми подједнако изненађени и шокирани одлуком да се ово вашингтонско чедо прогласи терористом, и то не у неком од мрских недемократских и ауторитарних режима попут оних у Белорусији, Русији, Кини или некој другој земљи којој се ни бомбама, вероватно, не би могла утерати вера у вредности неолибералне демократије и капитализма, него у једној од САД најближих држава.

Амерички револуционари Шта је, у ствари, Канвас?

Канвас је организација основана 2004. године, са циљем да другим земљама пренесе искуства у борби против ауторитарних режима. И доиста су посвећени свом послу. За почетак, кренимо од „Октобарске револуције“ у Србији и Отпора, који је представљан као самоникла организација обичних активиста, али иза чије се маске крију много озбиљније ствари, што признају и сами западњаци. „У принципу, операција (у Србији) била је потпуно јавна и финансирана конгресним дотацијама од око 10 милиона долара за фискалну 1999. и 31 милион долара за 2000. годину. Неки од Американаца који су били укључени у напоре за рушење (Слободана) Милошевића рекли су да су били свесни активности ЦИА у тој кампањи, али да нису могли тачно да установе шта то Агенција намерава“, наводи се у једном тексту који је 2000. године објављен у Вашингтон посту. „Водећу улогу имали су Стејт департмент и Америчка агенција за међународни развој (УСАИД) који су каналисали фондове преко комерцијалних уговарача и непрофитних група као што су Национални фонд за демократију (НЕД) и Међународни републикански институт (ИРИ)“, додаје се у овом тексту. Имена ових организација треба добро упамтити, јер оне играју кључну улогу у свим „обојеним револуцијама“ које су претходиле овој у Србији и које су уследиле после ње.

„Чињеница је да су, између 1997. и 2000, НЕД и америчка влада успели оно што НАТО-у није пошло за руком упркос 37.000 борбених летова (током бомбардовања СРЈ) – да свргну Милошевића и да промовишу неолибералну визију за Србију“, рекао је са своје стране амерички аналитичар Мајкл Баркер.

Отпор се показао као толико успешан да је одлучено да се ова организација укључи у демонстрације у Украјини 2004. и помогне у примени шаблона који је оригинално спроведен у Србији, овог пута уз америчку финансијску помоћ вредну 65 милиона долара. „Обучавали смо их како да успоставе организацију, како да отворе локалне огранке, како да направе ‚бренд‘, како да осмисле лого, симболе и кључне поруке. Обучавали смо их како да открију кључне слабости у друштву и који су највећи проблеми грађана, односно шта би могао бити мотивишући фактор за народ, пре свега за младе људе, да изађу на гласање и на тај начин обликују своју будућност“, рекао је децембра 2004. за Радио Слободна Европа један од активиста Отпора, односно Канваса, Александар Марић, који је и сам у више наврата боравио у Украјини.

После Украјине, границе за Канвас више није било. Уследили су ангажмани у свим земљама где је требало мењати власт која је недемократска, ауторитарна или корумпирана само зато што не одговара америчким интересима – од Јужне Америке, преко Источне Европе до Северне Африке и Блиског истока.

Канвас категорички негира да прима било какву финансијску помоћ од америчке владе и тврди да је главни финансијер рада ове алтруистичке организације Слободан Ђиновић, бивши отпораш који је након октобарских промена у Србији муњевитом брзином стекао значајно богатство бавећи се телекомуникацијама, пре свега интернетом. Ако се загребе мало дубље, међутим, на видело излази да су „партнери“, односно финансијери Канваса организације тесно повезане са вашингтонском администрацијом. На списку су: Амерички институт за мир (УСИП) који финансира Конгрес, Фридом хаус (невладина организација којом доминирају амерички тврдокорни неоконзервативци) ИРИ (којим је дуги низ година руководио један од најчувенијих америчких јастребова, Џон Мекејн) организација Нова тактика (коју финансира Џорџ Сорош) и организација Хуманост у акцији (коју делимично финансира Стејт департмент). На смутњу око финансирања ове организације указао је и угледни амерички часопис Форин полиси који је почетком 2011. написао: „Као и читава опозиција Милошевићу, Отпор (који је сада познат као Канвас) примао је новац америчке владе и лагао о томе. Када је, по паду Милошевића, испливала истина, многи чланови су напустили Отпор јер су се осетили изданим.“ Како је финансиран Отпор, својевремено је објаснио и бивши министар информисања, а данашњи премијер Србије Александар Вучић. „Добијао сам полицијске извештаје на сто. Ту су били сви докази. Знали смо да стране обавештајне агенције уче студенте у Будимпешти како да се организују. Давали су им и паре; знали смо то, јер смо имали људе у Отпору. Оно што ви зовете опозиционим покретима, ја зовем параван-агенцијама које припремају терен за страну интервенцију“, цитиран је Вучић у књизи Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији.

Крунски доказ за повезаност Канваса и Срђе Поповића са америчким обавештајним структурама јесте, ипак, преписка ове организације и њеног вође са америчком обавештајном и консултантском фирмом Стратфор, која своје услуге продаје фирмама, између осталог и оним из америчког војног индустријског комплекса попут Локид Мартина, Рејтеона, али и америчкој морнарици. Када је ова преписка процурила у јавност, захваљујући Викиликсу, установљено је и да је Поповић у блиским везама са једним од извршних директора ноторне мултинационалне инвестиционе банке Голдман Сакс, са седиштем у Америци, која је симбол суровог неолибералног глобалистичког капитализма.

На самом сајту Канваса (који је у потпуности на енглеском језику) пише да је „суштина њиховог рада ширење свести о ‚снази народа‘ по свету како би се оствариле победе над овим или оним диктатором“. Изненађујуће је да неко ко, како смо видели, ради у сагласју са највећим експонентима неолибералног капитализма и финансијске елите или за њих може говорити о „снази народа“.

Глобалистички револуционари против глобалне револуције Ернесто Че Гевара је, после успешне револуције на Куби, понет идејом да поведе светску револуцију и подстакне устанак свих народа света против угњетавача, отишао прво у Конго, а потом у Боливију како би допринео борби тамошњих народа. На прву лопту, могло би се помислити да Срђа Поповић и Канвас следе његове стопе и носе се истом идејом. У суштини, међутим, овај револуционар је на потпуно супротној страни од наших „револуционара“. Ако за разумевање овога није довољно видети ко Канвасу даје новац за њихове активности, онда, када се погледају те активности, дефинитивно више не може постојати сумња. На крају крајева, Чеа су у Боливији, док се борио против диктаторског режима Ренеа Баријентоса, убила ЦИА, док је Канвас отишао у Боливију у име ЦИА да се бори против легитимно изабраног левичарског председника Ева Моралеса, који је успео у ономе у чему Че није, да ослободи своју земљу од проамеричке диктатуре.

Међу бројним „ненародским“ и „тиранским“ режимима у чијим је рушењима Канвас учествовао (видети слику) посебно се истичу неки који су у свом народу веома омиљени (што је доказано вишеструким убедљивим победама на изборима) али су веома неомиљени у вашингтонским политичким и пословним круговима. Односно, они светски лидери који се залажу за глобалну револуцију насупрот глобалистичкој револуцији коју предводе САД. Због недостатка простора, у овом тексту ћемо се подробније позабавити само дешавањима у Венецуели и у Египту, јер су она најсликовитија.

Уго Чавез је одмах по доласку на власт у Венецуели постао трн у оку Американцима који, у складу са Монроовом доктрином, овај део света сматрају својим двориштем, читај својом својином. Чавез је, не обазирући се на претње капитала и Вашингтона, спровео драматичне реформе са циљем да се народу врати власништво и профит од природних богатстава којим ова земља располаже и преотео њихову експлоатацију од мултинационалних компанија. Такође, Чавез је у међународним односима предводио борбу малих народа против америчког империјализма.

Умешаност Канваса у хроничне, али неуспешне покушаје рушења с власти прво Уга Чавеза, а потом и његовог наследника Николаса Мадура, не крије ни сам Срђа Поповић, али најбољи увид може се имати ако се погледа позадина њиховог рада у овој земљи, јер они не „саветују“ само локалне антивладине активисте него и експоненте америчке спољне политике. Међу мејловима Стратфора до којих је дошао Викиликс налази се и један од 12. јануара 2010. са документом који је насловљен са Анализа ситуације у Венецуели где се износе препоруке за опозицију како би на предстојећим парламентарним изборима, заказаним за септембар те године, победили Чавезове присталице. Препоручује се да се „изврши притисак на опозиционе партије да се уједине, спроведе кампања за излазак на изборе и мобилише народ за одбрану изборних резултата у случају да режим покраде изборе“.

Да би свргнули са власти онога ко је контролу над националним изворима нафте преотео мултинационалним компанијама и вратио је у окриље државе, Канвас препоручује да се народу „објасни“ да је „нафта венецуеланска, а не владина, да је новац народни, да је то народно право“, да се „ова порука мора усвојити“ и да ће Канвас „обезбедити ресурсе неопходне за то“. На крају анализе, Канвас препоручује седам тачака које треба искористити у кампањи против власти: криминал и небезбедност, владино преузимање контроле над образовањем, рад на омладини, контрола над привредом, придобијање жена, оптуживање власти за лошу организацију јавног превоза, као и за лошу прерасподелу богатства. У осмој тачки Канвас са жаљењем констатује „снажан тренд јачања подршке председнику“ и пита се „како се то може променити“.

Слично је и са Египтом. Јануара 2011. западни медији извештавали су о „спонтаним“ и „аутохтоним“ устанцима у Северној Африци и на Блиском истоку, укључујући и Египат. Четири месеца касније, амерички медији почели су и сами да говоре о томе како „Арапско пролеће“ није било ни спонтано, нити аутохтоно. Априла 2011. Њујорк тајмс под насловом Америчке организације помогле рађање арапских устанака пише да је „читав низ група и индивидуа које су директно умешане у устанке у региону, укључујући и египатски покрет Шести април, биле обучаване и финансиране помоћу организација као што су ИРИ, НЕД и Фридом хаус“. Наводи се да су припреме за „Арапско пролеће“ почеле не када су устанци већ покренути, него годинама раније, и то у канцеларијама у Вашингтону и Њујорку, као и у центрима за обучавање у Србији које финансирају САД. Активисти покрета Шести април били су 2008. у Њујорку на Самиту Алијансе омладинских покрета, организације коју спонзоришу институције америчке владе као и корпорације, а недуго потом отпутовали су у Србију где их је обучавао, како пише Њујорк тајмс, „Канвас, организација која је добро подмазана и подржана са више милиона америчких долара добијених од САД“. После обуке Канваса, Шести април се 2010. враћа у Египат да учествује у рушењу власти Хоснија Мубарака. Занимљиво је да су активисти Шестог априла у рушењу Мубарака блиско сарађивали са још једном организацијом коју су Емирати ставили на своју листу терористичких организација, а за коју је познато да одавно добија материјалну и сваку другу помоћ Вашингтона – Муслиманским братством. О вези америчке владе са овом злокобном организацијом у једној од својих књига писао је бивши амерички обавештајац и јавни тужилац Џон Лофус. Он је навео да је „неко у ЦИА уништио главнину читаве збирке досијеа о Муслиманској браћи“ и да у том досијеу сада „постоји само неколико исечака из новина“. Он указује да Њујорк тајмс „и даље објављује рекламне чланке о дивној Муслиманској браћи као старомодној антиколонијалној политичкој групи, која би могла да одигра модерну улогу у будућој египатској влади“. Истина је, међутим, да су током осамдесетих година двадесетог века, Муслиманско братство ангажовали амерички обавештајци како би регрутовали муџахедине за рат у Авганистану, а сада је то покровитељска организација за сваку сунитску терористичку групу на Блиском истоку. „И дан-данас америчка влада је једина велика сила која није прогласила Муслиманско братство за терористичку групу, напротив, и даље троши велике своте новца како би финансирала ову организацију“, навео је Лофус.

Зашто се УАЕ плаше Канваса

Иако је „Арапско пролеће“ заобишло УАЕ и иако је Канвас очигледно алатка емиратских савезника Американаца, Абу Даби жели да спречи било какву могућност да се представници ове фирме, назовимо коначно Канвас правим именом, појаве и у овој земљи. Или су се, можда већ појавили, а да ми то не знамо?

УАЕ располажу шестом по величини резервом нафте на свету и то све на површини не већој од Аустрије. Имају један од највећих доходака по глави становника на свету и огроман трговински суфицит, а Абу Даби је можда најбогатији град на свету. Можда су ово разлози због којих у Емиратима није дошло до демонстрација као у суседном Бахреину и Оману. И у овој земљи, међутим, постоје извесне пукотине. Двојица од терориста који су извршили напад на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. били су из Емирата, чија је власт блиска Вашингтону. Незадовољство расте и међу припадницима радничке класе, који су већином пореклом из Азије и нису држављани Емирата, а који су се последњих година бунили због катастрофалних услова за живот и неисплаћивања зарада. Треба подсетити да су, пре нафте, Емирати били чувени по двема стварима – бисерима и ропству. „Истина је да је било протеста међу припадницима ниже класе који се осећају експлоатисаним и живе у баракама, али они нису баш били видљиви“, рекао је професор политичких наука на Универзитету Зајед у Абу Дабију Кристијан Александер за Ју-Ес-Еј тудеј. Упркос оваквим проблемима, владајуће породице Емирата за сада уживају подршку својих шест милиона становника, од којих је само 500 000 држављана. Очигледно је, међутим, да верују да треба да буду опрезни, јер су и до сада „обојене револуције“ избијале на местима на којима се то уопште није очекивало.

С обзиром на ову одлуку Абу Дабија, поставља се питање да ли ће Влада Србије, у име све бољих односа са УАЕ и свог учешћа у рату против тероризма, предузети нешто у вези са наводним терористом Поповићем и евентуално га испоручити да би се суочио са оптужбама за тероризам које му се тамо стављају на терет.

Печат