ЕВО КОЛИКО РАДНОГ СТАЖА ИМАЈУ ВОДЕЋИ ПОЛИТИЧАРИ У СРБИЈИ!!!

Све заједно – немају, ни 10 година радног искуства! Ево процените сами!!!

Борис Тадић – Сарајево 1958: уз свесрдну помоћ и лобирање родитеља, универзитетских професора и високопозиционираних партијских “другова и другарица” – коначно дипломирао на Психологији. Одбијен за позиције асистената на Факултетима (свако је већ имао један фикус или какву другу собну биљку у канцеларији) – радуцкао једно време као психолог у Београдској Гимназији.

Александар Вучић (у народу познатији као “Пуси липс” или “пичкоусти”) – рођен 1970 у Београду. Завршио Права са чистом 10-ком. Након чега је схватио да је ипак боље да приљуби своје “Анџлина Џоли” усне за Шешељеву затворску гузу. Другим речима – никад радио није (а по Закону – нити ће; јербо су за себе осигурали Закон да могу да буду доживотни посланици (без мандатног ограничења).

Чедомир Чеда Јовановић (звани Чеда Бутик, или Чеда Манекен) – рођен 1971; по занимању – Драматург. Зато му и јесте сваки наступ – Драматуршки. Сваки пут као да гледате Магбета уживо. Никад није радио у животу. Истанчаног укуса – главни Хоби му је трошење лове по прескупим бутицима, ресторанима и летовалиштима.

Ивица Дачић (звани Гљивица) – рођен 1966 у Призрену; због татиног милиционерско-батинашког посла, још као мали прешао у Житорађу – где је ишао у исту школу као и Светлана Ражњатовић. Завршио је Факултет Политичких наука – и одмах постао “мали од палубе” код Слободана Милошевића. Радно искуство – Нула, Зилч, Зеро, Нада…

Ненад Чанак – Панчево, 1959. Вечити бунџија и ленчуга (воли да спава до 12) – дипломирао Економију на чувеном директорском факултету у Суботици (где су студирали сви партизански директори који нису имали квалификације – и који су, наравно, редом завршавали исти). Ненадово радно искуство – кафански музичар са пар година радног искуства у “Нафтагасу” – где је, наравно, био запослен “преко везе”. Није му требало дуго да схвати да се добро и лагодно може живети једино од Политике. Али и хркања на ТВ Пинку, певања са Карлеушом и сличним естрадним излетима. Иначе, на готово сваком естрадном наступу пева једну те исту песму; “Чамац плови сам на Тиси, а ти Нешо ни за ***** ниси…”.

Томислав Николић (Тома Гробар) – 1952, Крагујевац. Грађевински техничар, који је радио углавном као шеф градилишта (теренац) широм некадашње СФРЈ. Радио је извесно време и као гробар. 90-тих је схватио да је будућност у Политици. Да би доказао писменост – објавио чак 13 књига. Наслови и више него сликовито показују плафон његових књижевних капацитета:
“Шешеља за председника”, “Све за Косово и Метохију”, “Ни Победа ни Пораз”, “Говорио сам”, “Писмо са адресом”…(у припреми су “С лопатом на скупштинско јутрење”, “Назад Србијо!” и “Никад Гробом”)

Бојан Пајтић (звани Боби) – 1970, Сзента; из мешовитог брака (отац Србин – свештеник, мајка Ангелина, Мађарица). Дипломирао Правни Факултет и прво време нешто радио у Окружном Суду у Н. Саду. Прво је био у странци нео-фашисте Милана Парошког (онај из “Фарме”, што мрзи Цигане, Муслимане, итд – сваког ко није СрБ-ин) – одакле је прешао у ДС. Тек однедавно је тзв. “запослен” на Правном Факултету као професор Облигационог Права. Иначе сво време живи од Политике.

Душан Бајатовић – 1967, Равно Село код Врбаса. Мајка и отац, обоје учесници НОБ-а и постНОБ-овске пленидбе. По занимању Економиста без радног искуства. Власник ТВ “Мост” и генерални директор “Србија-Гаса” (плата – 15.000 евра месечно)

Игор Мировић – 1968, Крушевац. По занимању песник (књижевник). Написао две збирке песама – “Небо над Византијом” и “Кремен-Пламен”. Наравно – без радног искуства. Које, му, свакако, није сметало да се пробије у свету политике – прво – протеривањем Ђорђа Балашевића из Новог Сада и Војводине, у време страховласти Слободана Милошевића и Војислава Шешеља – због чега је накнадно награђен функцијом директора ЗИГ-а у Новом Саду – “другог човека” у покрајинском СРС (одмах иза Маје Гојковић). Од прихода од бехатонирања Центра Новог Сада – изградио себи велелепну вилетину на Алибеговцу.

Драган Шутановац (звани Гаги Ролеx) – 1968, Београд. По занимању Машински Инжињер без дана радног искуства. Завршио политичке курсеве. Хоби му је скупљање скупоцених ручних сатова (“Панераи”, “Ролеx”, “Омега” итд.)

Милош Алигрудић – Децембар 1964. Правник без радног искуства. Син познатог позоришног и филмског глумца, Слободана. Заклети Србин и ДСС-овац – чији лидер, Војислав Коштуница проповеда – да – “ко не разуме трубу и Гучу – не разуме ни СрБију”. Милош га тајно вара слушајући једино Лед Зеппелин и Дееп Пурпле.

Велимир Илић – 1951, Чачак. Грађевински предузимач, који је 2005 дипломирао Грађевину, у Крагујевцу пред комисијом чланова своје странке.

Божидар Ђелић (звани Божа Дерикожа) – 1965, Београд. Одрастао са бабом и дедом, 1973 се сели код кеве и очуха у Француску, где завршава Економију. Познат по катастрофалним саветовањима Пољске и Русије у њиховим транзиционим периодима – након чега се вратио да учини исто и у Србији.

Вук Јеремић – 1975, Београд. Син буџована, Милоша, генералног директора “Југопетрола”. Татица га је сиротињски ишколовао у Енглеској – где је наводно дипломирао Физику (мада нема доказа). Након тога је похађао курсеве за политику на америчком Харварду. Нема дана радног искуства.

Славица Ђукић Дејановић – 1951 Рача крагујевачка. Дипломирала Медицину са 32 године – 1983. Након чега схвата да се италијанске ципеле могу купити једино од посланичке плате и места у управним одборима – не од бриге за болесне.

Бојан Костреш – 1974 Зрењанин. Вечити студент ФАБУС-а (приватни факултет за услужни бизМис). Радно искуство = 0
Александра Јерков – 1982, Нови Сад. Потомак сарадника Васе Стајића (тако и добила место у ЛСВ). Дипломирала на Филозофском Факултету у Новом Саду – смер – спрски језик и лингвистика. Никад није била у радном односу.

Александар Јовановић (звани Садам, или ДЈ Садам) – 1976, Нови Сад. Актуелни Председник Скупштине Града Новог Сада. Потпредседник Чанкове ЛСВ. Као клинац једно време живео са родитељима у Кувајту (одакле и надимак). Завршио Социологију – а од радног искуства има да је радио “једно време” (?) у Заводу за Трансфузију Крви у Новом Саду, као “мотиватор” (не, није мотокултиватор – мотиватор) – ПР за привлачење добровољних давалаца крви. Након чега је схватио где се крв најбоље сиса – и од чега се живи. Дуго времена Чанков “мали од палубе”.

Душан Елезовић (звани Конобар) – 1975. Од школске струке – средња конобарска. Иначе је из Змајева. Први Тадићев пулен у Војводини. Купио – и поседује диплому ФАБУС-а (* погледај биЈографију Бојана Костреша). Данас је члан Управног Одбора НИС-а (5000 евра месечна накнада). Партијски задатак му је да пази на Бојана – Бобија – Пајтића – да се не узјогуни превише у Војводини. Од политике је зарадио стан у центру Н. Сада од 150 квадрата, као и неке локале.

Игор Павличић (звани Родни (знате Роднија из “Мућки”) – 1979, Београд. Занимање – адвокат без искуства и клијената. Кум Бојана Пајтића. “Градоначелник” Новог Сада.

Маја Гојковић – 1963, Нови Сад (тата Мита “Штета” из Чачка). Положила приправнички испит и никад се није бавила адвокатуром. Годинама плива у политичким водама – од чега лагодно живи. Од Шешеља, преко финансирања њене новоосноване странке од Бориса Тадића и ДС – до коалиције са Млађаном Динкићем. Маја је свесна да другог начина да преживи и има приходе – нема – осим у политици.

Александар Цаки Кравић – 1958, Нови Сад. Свирач бас-гитаре и носилац првог степена Правног Факултета (“други дан”). То му, међутим, није правило сметње да у политичким договорима добија функције Директора РТВ-а или чак Градског Министра за Спорт и Омладину. Иначе, воли јако да путује – недавно је са Сашом Јовановићем Садамом био и у Мексику – у “узвратној посети удаљеном браЦком граду Пичи-Кака”; пре тога су били у Кини, Аустрији, Немачкој, Америци, Белгији….

Синиша Бубњевић – 1958, Нови Сад. Самоуки фотограф, који је раних 90-тих радио у Доминиканској Републици као улични фотограф: фотографисао је туристе, голе пичке на плажи и томе слично. Још као мали, волео је много да се игра аутомобилчићима – што му је већ у два наврата донело титулу Градског Министра за Саобраћај у Новом Саду; где је “главни Баја” за таксисте и семафоре – где пешаци морају да јуре преко прелаза због краткотрајних сигнала – док Министар јаши чопера, замишљајући да је Питер Фонда у “Голима у седлу”.

Бора Новаковић, звани “Сомбреро” – 1964. Социолог – без дана радног искуства. Некадашњи “први човек” Новог Сада – данас “владар у сенци” – на месту генералног директора ЗИГ-а Новог Сада; главне “жиле куцавице” Власти и Одлучивања у Новом Саду.

Драган Марковић Палма (звани Блентовен) – рођен 1960 у Кончареву код тадашњег Светозарева (данашње Јагодине). Завршио ШУПУ од школе (Школа Ученика у Привреди); пеко је цигле, изнајмљивао шатре за сватове, био аутопревозник – угља и касније Арканове крадене робе са ратишта. Једно време је имао чак и рингишпаљ. Данас, заваљујући Политици – Драган има и Град Јагодину – и ЗОО врт – и жирафу као коалициони поклон ДС-а. Општепознат у земљи као једини – који се дружио са 200 година мртвим Бетовеном. Слушао га је док је биЈо мали. Ипак, све што има – и што је капитално стекао – стекао је кроз Политику.

Оваквих и сличних примера је готово безброј – а и овај простор је ипак ограничен да би их навели све. Но, тренд политичарства без радног искуства се наставља несметано – а неки од свежијих примера су – и Борко Илић из ДСС-а, Бранко Ружић из СПС-а. Јер ово је средина – плодно тле – за џабалебарење и паламуђење разних врста; а народ – фала богу – блесав – али и питом; генетски и мазохистички навикао на зулум и кулук – да га ***** ко где стигне; а поготово Власт. Овима се, наравно, Сладак Живот омилио – па већ генерацијама немају намеру – ни да препусте државу способнијим и квалификованијим – а камоли да Раде.

А на крају крајева – ко би те трутове уопште и запослио – када ни не знају ништа да раде – сем да вербално серуцкају. Зато и јесу створили Закон – по којем ће живети од Политике до краја њихових Живота; јер – како неко некад рече – како међ звездама – тако и у животу – Велики Медвед је синоним за Велика Кола.

Виле (Равијојле) имају своје виле – ми остали смо вешци – и имамо наше метле.

Саша Станковић