Од родног Струганика до војних уџбеника, животни пут војсковође Живојина Мишића испуњен је напорним радом, сталним струковним усавршавањем, и учешћем у ратовима за ослобођење Отаџбине од вишевековног окупатора.
Горчина пораза у ратовима из ране младости, потстиче га на изучавање детаљних узрока и истраживање мотивације обичног војника, као кључног чиниоца у ослободилачкој борби.
Дете из народа са села, мукотрпно се пео лествицама војне хијерархије, само својим квалитетом рада, а не заслугама предака као код неких својих класних другова. Израста је у строгог, правичног наставника војне академије, стручњака, који без секције уме да именује сваку чуку земље Србије, и сваки повољни одбрамбени положај, при полагању официрских испита.
Примиће команду над I. српском армијом у критичном часу за уморну, исцрпљену и без довољно артиљериске муниције војску, када добро снабдевена попуњена и мржњом мотивисана КуК казнена експедиција крене у силовито надирање, остављајући пустош, згаришта, вешала и стратишта за собом.
Драматична заједничка ваљевска седница владе и врховне команде, под руком регента Александра, само ће учврстити његову одлуку о неопходности одвајања од непријатеља како би средио редове своје армије и попунио оскудне резерве. Тешко стање на српском фронту описује британски посланик из Петрограда у свом извештају за председника владе, речима:
«Сазонов ће тражити да силе Антанте гарантују интересе Србије!»
Британски премијер Греј забележио је својом руком на овом извештају: «Било би добро да Савезници пошаљу Србији неко охрабрење у овој кризи» – сликовито исказујући сву своју нескривену безосећајност за «малога» савезника!
Савезници имају разумевања за тешко стање српске војске али не и неопходне помоћи, те Французи тек на енергични руски захтев шаљу неопходну муницију, а Грчка посуђује 20 000 граната за топове, док Србима не стигне преко потребна помоћ.
Непознавање духа српског браниоца и умећа српског официра, ствара уверење код царско-краљевских надмених «часника» да је победа остварена и већ снивају именовање окупационе управе, спремајући за њеног челника истакнутог србофоба Стјепана пл. Саркотића.
Између аустријске и угарске владеи «варнице» избијају, око будуће територијалне поделе над тим «прљавим балканцима» у окупираној Србији. Поделе откривају све раније прикривене аспирације за доминацију, међу «државним народима» у «претечи ЕУ».
Преузимајући на кратком застанку армију, Мишић је извршио инспекцију трупа «у ходу» да би створио лични утисак, пре папирног, штабског упознавања са потчињеним јединицама.
Знао је добро из искуства, да папири не могу да опишу стање духа и дилеме личности сваког појединца који чине целину, коју он намерава да поведе у победу као формацију ратника а не очајника.
Врстан познавалац моралне снаге и бића српског војника, уз свесрдну помоћ пристиглих «ђака-поднаредника» као «духовне хране» нације, он наређује опште повлачење армије. Жели да прикупи снаге за одлучујући контраудар, ценећи да непријатељ због своје очите премоћи у техници на коју се ослања, није изградио дух ратника код царско-краљевских војника.
Аустро-угарске јединице су се сувише удаљиле од својих база, те им је снабдевање нередовно, њихова 5. и 6. армија развучене су на широком фронту, а губици им се стално повећавају. За сваки педаљ српске земље морало се гинути, а киша и снег нису пружали могућност за мали предах, у њима непознатој земљи.
Мишић све то вешто процењује из извештаја извиђача-четника, који су «очи и уши» његове армије у планском повлачењу, али не и у паничном бекству, како то непријатељ сагледава.
Упркос личног неслагања са начелником генералштаба око своје одлуке, он енергично одбија сваку помисао да ће српски војник поклекнути пред аргументом силе и надмоћи непријатеља. Разложно ће разјаснити и значај утицаја беспомоћности многобројних избеглица, на борбени дух бранилаца, који се суочавају са сликама њиховог безнађа у зимском кијамету.
Чврстина његовог става којим брани своју одлуку, улива поверење његовим потчињеним који извршавају сваку његову наредбу, те и последњи редов у рову осећа да је део живог организма војне силе, коју води сигурна рука «нашега жуће» како му они од миља тепају, из ранијих ратова у којима је побеђивао. Војници осећају да је њихово само да спроведу његову одлуку, па да победе непријатеља, сада, када је пристигла артиљериска муниција а они одлучни за борбу.
Српској војсци требало је само три дана да се опорави од напора, и крене у нову победу.
Имајући чврсте гарантије савезничке војске у снабдевању муницијом, Мишић се одлучио за мајсторски осмишљен веома ризични потез, у шаху назван «гамбит», иако одбрана Отаџбине није партија шаха, а улог може бити исувише скуп, за и најмањи превид!
Знајући да непријатељ ништа од његових намера није дознао, издаје наређење за општи контранапад, у ком лаконски наглашава одлучујући психолошки детаљ –
«КО СМЕ, ТАЈ МОЖЕ!» –,осећајући да српски војник и српски официр, и смеју и могу!
Осећао је «Жућа» да морална чврстина коју је спрегнуо строј старешина под његовом командом, сигурно води живи организам српских пукова у нову победу, над злочинцима.
Тиме је почела друга фаза битке у базену реке Колубаре, а аустро-угарски фронт се поколебао, повио и затим распао, у паничну безглаву бежанију, пред надирућим српским осветницима.
Разумевајући Мишићеву стратегиску замисао, начелник српске врховне команде наређује општи контранапад српским армијама, тежећи да потпуно уништи непријатељску «казнену експедицију» која самозадовољно управо шаље извештаје у Беч, о наводном потпуном српском војничком слому, док локална штампа у Пушти и Загребу пева оде «победницима»!
Изненађење код КуК армија али и опште расположење у српском народу, описује бугарски посланик у свом извештају из Ниша 8. децембра:
«од јутрос циркулишу најневероватније вести са бојишта, пријатне српским уху. Чуо сам да су Срби током последња три-четири дана заробили једног генерала, 94 официра и 20 000 војника, као и 40 топова и огромне количине ратног материјала» -, а британски посланик лаконски обавештава своју владу: «српска офанзива напредује блиставо»!
Снажно гоњени српским браниоцима, «победнички» царско-краљевски војници бежали су свим правцима којима су могли, тако да су се они који нису заробљени или изгинули, зауставили тек у Срему или Банату, а само мањи део на полазним положајима у Источној Босни.
У дневнику заробљеног аустриског војника остао је запис од 9. децембра:
«Нисмо могли ни да замислимо да су нам Срби за петама, па ми смо у последње време побеђивали; по јаругама много погинулих, разбацане робе, буради, конзерви, топова» –
Овај запис сликовито потврђује исправност закључка искусног војсковође, да непријатељ није стварао дух ратника, већ дух мародера, злочинца, пљачкашке кукавице, која безглаво бежи пред одлучним осветником!
У саопштењу српске врховне команде од 17. децембра 1914.-е каже се:
«… у овим борбама је заробљено 270 аустроугарских официра и преко 40 000 војника и подофицира, као и више од 130 топова,70 митраљеза и велики ратни материјал»…
Маршал Жофр, главнокомандујући француске армије у Великом рату, у свом осврту на значај српских војних операција, записаће ове речи:
«Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени сигурним предвиђањем са слободом духа и снагом коју је испољило мајсторство српског командовања – заслужује да заузме сјајно место у нашим стратегијским студијама»! –потврђујући тако значај и Мишићевог умећа војне вештине и командантског познавања умећа потчињених, да остваре његову замисао!
Кад су светом поновно одјекнуле вести о балканском фронту и новој великој српској победи, могло се прочитати и у немачкој публистици, из пера Максимилијана Хардена:
«Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља. И из колубарског врела црпеће током читавог једног века горду храброст за највеће битке»!
Ове пророчке речи потврђују моралну снагу Мишићеве победе, јер су синови ратника Колубарске битке током 1941.-1945.године изнова «разлупали» потомке «казнене експедиције» из Великог рата, доказујући по ко зна који пут, да се у Србију не може тек тако «ушетати» а не платити пуну цену «улазнице», и то и при уласку, али знатно скупље и при одласку!
Век после, у часу док стоји пред спомеником «нашег Жуће», сваком недобронамерном казују ову опомену песнички стихови – Србија је голема тајна»!
«Жути другосрбијанци» залажући се после «5.-ог октобра» за пријатељску сарадњу са Наци оналном гардом Охаја (једина савезна држава САД, из које није било припадника америчког ваздухопловства, да узме учешћа у злочиначком разарању Србије, током операције «милосрдни анђео»!), упрли су свим силама да ишчупају дух и моралну снагу из српске војске, узалуд претварајући остатке остатака у«добровољно ватрогасно друштво» и «шетаче бакица» преко улица, а не у чврсте професионалце, који су основ за патриоте, буде ли злу не требало показати дух потомака ратника Колубарске битке, који и могу и смеју, јер знају, да ће «наш Жућа» увек изнова васкрснути, из редова српских официра!
ПРИМЕДБЕ:
«Гамбит» – След потеза у игри шаха, када се зарад победе привидно жртвује мање важна фигура
Витали Жучни
Slavni VOJVODA !!