Сукоби у (екс)радикалском троуглу и Шешељева тактика

Да је неко пре десет и више година, нарочито после Шешељевог одласка у Хаг, рекао да ће се водећа радикалска тројка наћи на потпуно различитим странама, и да ће тај сукоб снажно обележавати политичку сцену Србије, мало ко би му веровао. Али, после свих дешавања у међувремену јасно смо спознали колико је политички живот у Србији нажалост превртљив и због тога непредвидив. Његови махом непринципијелни обрти и заокрети нису мимоишли ни (некадашње) радикале.

Тако се ових дана у медијима отвара бреша између Николића и Вучића, а Шешељеви напади на обојицу, а првенствено Николића, непрестано трају од његовог повратка у земљу. Политички таблоиди, боље речено, блатоиди, до фанатизма наклоњени Вучићу, већ месецима дифамирају Николића, и то није ништа ново. Ново је да Николић изгледа почиње да озбиљније узвраћа на те нападе и да, бар декларативно, отвореније говори о неслагању са политиком српске владе. То је, пре свега, дошло до изражаја у његовом недавном наступу на РТС-у и интервјуу „Вечерњим новостима“.

Николић је први званичник Србије који је јавно проговорио и признао да ће ЕУ тражити од Србије да призна Косово као услов да Србија постане њена чланица. То је порука коју му је, по његовим  речима, нови комесар ЕУ за проширење Јоханес Хан саопштио приликом свог боравка у Београду (исти је рекао да Србија ни друге земље Балкана не могу рачунати на улазак у ЕУ до 2019. године). Сви остали представници Србије и даље негирају да такав захтев постоји а поготово да је изречен од неког ЕУ званичника. Иако је за РТС рекао да то „није хитно питање“, пар дана касније у „Вечерњим новостима“, Николић најављује неодложан састанак са Вучићем да би се усагласио одговор државног руководства на тај захтев.

Друга Ханова порука је да Србија неће моћи још дуго да избегава увођење санкција Русији, и да ће се у неком наредном периоду суочити и са тим ЕУ захтевом. Иако је Николић за „Вечерње новости“ изјавио да „не очекује појачавање притиска у том правцу“, на РТС-у је говорио другачије (и ова Николићева недоследност, у само неколико дана, само је још једна потврда његовог слабог политичког карактера). Николић је такође рекао и да би проблем тајкуна решавао другачије од Вучића, и пожалио се на то да га СНС, иако је његов оснивач, не брани од медијских напада, нити од напада појединих његових функционера, нпр. Саше Мирковића.

Није нам наравно намера да бранимо „Тому“. Он је свој патриотски кредибилитет почео да круни одмах по преузимању функције председника Србије, а можда и раније, да би га за ове две и по године, након континуираног национално анемичног и бескарактерног држања, па и отворено издајничких поступака и изјава, у целости изгубио. Шта, уосталом, да се прича, када у истом гостовању на РТС-у, у коме говори о дефинитивно неприхватљивим условима ЕУ, Николић изјављује да „Србија свесно иде европским путем иако зна колико је то тешко и колико ће то одрицања да проузрокује“, да „гледамо да сваки од тих тешких потеза убажимо, да отварамо врата како би доказали да заслужујемо да будемо у том окружењу“, и да је од Ханових порука „важније то да српски тимови буду спремни за отварање поглавља, да Србију нико не оптужује за спорост“. Јасно је да таква дволична и непоуздана индивидуа не може заслуживати никакво морално и политичко поверење. Такав какав јесте, Николић сигурно није неко ко може да се одлучније супротстави и обузда ЕУ, тајкуне, или антисрпску и антисоцијалну политику СНС и његове владе. Уосталом, ако је преварио и издао свог кума и некадашњег политичког узора чији је лик у облику беџа поносно носио на срцу, ако је фалсификовао академску диплому, ако пријатељује са Беком и неким другим тајкунима, а то су све тврде чињенице и доказане истине, зашто такав не би издао и властиту државу, и како од таквог очекивати да ће преокренути тајкуне у корист Србије (да су то заиста хтели он или они, одавно би учинили, или бар показали да се труде)?!

Сигурно је да у оптужбама провучићевских таблоида на рачун Николића има много чега тачног, од његовог енормног богаћења откако је постао председник, преко сумњиве позадине фондације његове супруге, до проблематичног политичког успона његовог сина Радомира. Али, ствар се компликује ако знамо с којом ревношћу исти ти таблоиди  држе страну и величају Вучића, а нарочито када Николића почну да оптужују за оно мало тобожњег, чисто декларативног, патриотизма који он испољава у спорадичним ставовима и изјавама. Тако је на насловној страни „Курира“ 4. децембра, поводом Николићевих изјава на РТС-у, као „Удар на Владу“ и са питањем „Да ли нам треба овакав председник“, истакнута његова реченица „Јасно ми је поручено да Србија неће бити део ЕУ док не призна КиМ“. Блиц је истог дана Николићеве изјаве оценио као „скандалозне“. Значи, по овим таблоидима, „скандалозно“ је што Николић макар проговара о, рецимо, горкој и мучној истини да ће ЕУ од нас тражити признање Косова, или увођење санкција Русији; то је „удар на владу“ и „такав нам председник не треба“ јер је „опозиција уместо да буде подршка кабинету у Немањиној 11“. То што је тај кабинет у Немањиној опозиција Србији, која јој непрестано наноси ударце, и што би можда требало да буде подршка председнику Србије, који какав год да је, још увек има већи легитимитет од Владе самом чињеницом да је, за разлику од ње, непосредно изабран, „Курир“ наравно не наводи.

Зато, када се види ко, како и за шта све напада Николића, овај врло лако може ојачати у очима оног још увек већег дела народа који не пристаје на признање Косова или на окретање против Русије. Наспрам Вучића, који отворено, без икакве дилеме и резерве, демонстрира своју сервилност према ЕУ, и његових блатоида који му служе као медијска пљуваоница, чак и Николић може деловати као (велики) патриота. Нарочито када крене да се буса у патриотске и проруске груди као у интервјуу „Вечерњим новостима“: „Не бих учестовао у власти која би признала независност Косова и која би мерила хоћемо ли више евра добити ако га се одрекнемо. Влада не мора да пође за мном. Пошла би за својим Уставом, интересима и расположењем грађана Србије, чашћу, моралом.

Међу људима који нешто значе у српској политици не видим ниједног који би због биле које шаргарепе признао Косово и одрекао се свих жртава које су наши преци поднели због Косова. Истовремено бисмо се одрекли свега онога што нас чини Србима…Кад пре времена прекинете пупчану врпцу, ко има веће штете, мајка или дете? Србија не уводи санкције Русији зато што би себи прекинула пупчану врпцу и имала би огромне штете. Ми са Русијом не можемо никада да прекинемо односе. Не само што бисмо били суочени са великом економском штетом, него бисмо изгубили образ за све времена…Акција је синхронизована. Далекометни циљ је рушење целе Србије. Овакав председник некоме смета. Можда је разлог то што не желим да признам Косово или да раскинем односе са Русијом, ни по коју цену. Можда некоме треба председник који неће бити толико јак у народу“.

Све су ово реченице које би потписао сваки искрени патриота. Али када их изговора неко попут Николића, јасно је да оне звуче лицемерно и притворно. Ипак, то што је јасно нама, не мора бити јасно већини грађана, па и оним патриотски оријентисаним. Више пута се показало да су наши бирачи нажалост лаковерни и подложни обманама и манипулацијама, што су политикантски демагози и софисти знали да искористе. Утолико пре што можемо очекивати да ће Николић имати добар пријем и подршку код неких значајних медија, као што су „Политика“, „Вечерње новости“, можда РТС и још неки. Врло је могуће да он почне да се медијски промовише као најприхватљивија варијанта унутар (екс)радикалског троугла, као „разумна“, „умерена“ патриотска опција, наспрам  „екстремисте“ Шешеља и „сувише прозападног“ Вучића.

Да нам се не би поновила ситуација са Коштуницом, који је такође био једно време проглашаван за „златну средину“ између два екстрема, Шешељевих радикала и Ђинђићевих и Чединих (либерал)демократа, да се Николић не би случајно наметнуо као „жртва Запада“, „љубимац“ Русије и „бранитељ“ и „спасилац“ Србије, и на тај начин патриотски рехабилитовао уркос свом двоипогодишњем а(нти)националном деловању, да све то не би додатно замутило политичку сцену и саботирало преко потребно ослобођење Србије, ова опасност не сме да се потцени, и аутентични патриоти и патриотска опозиција морају имати за њу унапред припремљен одговор. Исто важи за потенцијално играње на карту Дачића који се ту и тамо п(р)отура као „руски човек“, али он није тренутно наша тема. Ни Николић Ни Дачић никако не смеју изаћи као добитници процеса заоштравања односа на релацији Запад-Русија-Србија.

С обзиром на ово, чини се да је Шешељева тактика која ставља нагласак на фронтални напад на Николића, а не Вучића, смислена и оправдана. Тиме би Шешељ могао да постигне два циља, уз тактичко избегавање отварања фронта спрам Вучића који је тренутно свакако најјачи играч од све тројице. Прво, знатно отежава Николићу покушај да се патриотски „прочисти“ и тако „опран“ појави као значајан кандидат на новим председничким изборима. На тим изборима мора јасно да се супроставе национална и издајничка опција, а Николић, који је националну част и председнички ауторитет одавно изгубио, на њима не би смео да добије другу шансу. Друго, са додатно искомпромитованим и деградираним Николићевим председничким статусом, Шешељ убрзава сам процес сазивања нових председничких избора,  на којима се готово сигурно кандидује. А председнички избори су се у Србији показали као важнији од парламентарних, чак као пресудна ствар за (велике) промене у формирању власти. Подсетимо се, 2000. године је коалиција СПС-ЈУЛ-СНП Црне Горе добила довољно мандата да формира савезну владу, али је Милошевић изгубио (стварно или лажирано) председничке изборе, што је довело до потпуног преокрета на политичкој сцени тј. преузимања власти од стране ДОС-а не само на савезном него и на републичком нивоу. А 2012. године су дотадашњи коалициони партнери ДС и СПС имали довољно мандата да поново формирају владу, али је Тадић изгубио председничке изборе, након чега су демократе отишле у опозицију. Нешто слично стога може да се деси и у будућности, и зато Шешељеви удари првенствено на Николића делују, бар с обзиром на досадашње политичко искуство, рационално.

Шешељ у сваком случају има већи политички рејтинг него СРС, нарочито ако уђе у други круг председничких избора, као што је и Николић 2012. имао већи рејтинг од СНС. А чак и ако на њима победи, а СРС не формира владу, са позиције председника Србије имаће доста прилике и простора да саботира евентуалну даљу издајничку политику владе. У сваком случају, то ће чинити много искреније и ревносније него што од Николића икада можемо да очекујемо.

Драшко Кујовић, НСПМ