“Јужни ток” 2.0”: енергетски ратови се настављају. (Први део)

Одлука Русије да заустави реализацију пројекта “Јужни ток” представљаће наредних година кључни фактор у развоју ситуације у енергетској области, не само у Европи, него на целокупном евроазијском пространству. У овом тренутку се тај развој не може другачије квалификовати него као “Енергетски рат” који су започеле САД и потчињени јој чиновници у редовима Европске Уније. А у сваком рату велику улогу има пропагандна обезбеђеност.

Управо на тај начин треба гледати на публикације које су се последња три дана појавиле у западним медијима и које су попуњене шпијунским клишеима из времена “Хладног рата”.

Лондонски часопис The Financial Times[1] је задао тон тој пропаганди. Тај часопис је пронашао “руку Москве” у срцу Европске Уније. Према том листу, Русија, то јест конкретно, руска компанија “Газпром” је платила масовне протестне демонстрације у Европи, које су одржане током 2012-2013. године против развоја добијања гаса из шкриљаца. Сличне изјаве могле су се прочитати и у америчком часописуThe New York Times. Аутори публикација чак наводе и конкретне износе које је наводно потрошила руска страна али притом и сами признају да ни један доказ нису успеле добити чак ни специјалне службе земаља источне и централне Европе.

Посебну пажњу западних медија привукле су демонстрације које су приморале америчку компанију  Chevron да смањи своју делатност у Румунији, Бугарској и Литванији. Ти протести су заиста имали масиван каркатер и приморали су бугарске и румунске власти да раскину споразум са америчком нафтном компанијом на развоју налазишта уљних шкриљаца. Ситуација у Литванији се развијала нешто другачије. Тамо су стручњаци  Chevron-а одбили да испуне пореске захтеве Литванске стране, а такође и да финансирају у развој региона у коме се предвиђало спровођење еколошки опасних радова.

Пре тога је пољска компанија ExxonMobil такође обуставила све своје пројекте са шкриљцима због њихове неефикасности. Финансијска несолидност пројекта, плус еколошка претња за регион, јесте оно што је у стварности довело до тужних резултата за америчку страну у горе наведеним земљама источне и централне Европе.

Огорченост и фрустрација Chevron-а и њихових колега могу се схватити: ипак се ради о губитку значајног дела тржишта. Међутим, на Западу су одлучили да крену још даље па су практично разрадили читаву шпијунску конструкцију која је малтене обухватила целу централну и источну Европу. Протести у Бугарској против технлогије са шкриљцима – ствар је проруских медија плаћених од стране Москве. Они су 2013. године организовали оставку кабинета Бојке Борсова ради чега је финансирана крајње десничарска партија АТАКА. Истина, конкретан разлог за тадашње антивладине демонстрације је било повећање комуналних трошкова, али то није никаква препрека за апологете шпијуноманије. Очигледно је повећање комуналија такође потплатила Русија. Укупан износ плаћања у Бугарској износио је према западним медијима, најмање 20 милиона долара.

Ни Румунија није могла проћи без “руку Москве”. Према тврдњама The New York Times-а[2], у “неочекивано добро исфинансиране и организоване протесте” против пројеката са уљним шкриљцима у тој земљи, био је директно укључен руски “Газпром”. Притом, чак и у румунским обавештајним службама признају да не поседују ни један једини документ о учешћу руске стране у “антишкриљчаним” протестима. Таквих докумената нема ни у румунском парламентарном комитету по питању  индустрије. У том комитету кажу да је “Газпром” наводно потрошио 82 милиона долара за организацију кампање против “шкриљчане револуције” у Европи, али нису у стању да објасне одакле су узели те и сличне цифре.

Није чудо да сами “добитници” руских милиона категорички одбацују сличне оптужбе. У руководству бугарске партије АТАКА истичу да се они финансирају у потпуности на рачун државних субвенција у оквиру домаћег законодавства. Што се тиче самих вођа антишкриљчаних протеста, они у произашлом виде покушај да се по сваку цену промовишу амерички интереси на рачун дискредитације противника пројеката са шкриљцима.

Карактеристично је следеће: протести у Бугарској, Румунији и Литванији одржавани су током 2012 и 2013. године, али се о “рукама Москве” почело говорити тек сада – на врхунцу нових дискусија о енергетској безбедности Европе и судбини америчких пројеката са гасним шкриљцима. Ти пројекти су у условима смањења цена на нафту још мање рентабилни, што појачава сумњу у односу на могућност да амерички шкриљци замене руске енергенте у Европи.

У самим САД такође јача позиција противника такозване “шкриљчане револуције”. Како с тим у вези истиче немачки часопис Frankfurter Allgemeine Zeitung, “један од најзначајнијих показатеља” америчке изборне кампање са почетка новембра били су резултати референдума одржаног у тексашком граду Дентону поводом методе фрекинга за добијања гаса из гасних шкриљаца – хидрауличког ломљења са применом хемикалија који америчке компаније намећу и у Европи. Већина учесника – 59% – гласала је за забрану овог метода као штетног за животну средину. Дентон се налази на само 45 минута путовања од седишта америчког нафтног гиганта Exxon Mobil. То је подручје са највећим налазиштем гасних шкриљаца у САД – Барнет Шејл, где је 11981. године и започела “шкриљчана револуција”. Тамо се налази 280 активних шкриљчаних бунара.[3]

Тако да је створен веома јак “антишкриљчани” преседан.Следећи логику The Financial Times и Th eNew York Times, противнике добијања гаса из шкриљаца у Тексасу, такође је несумњиво профинансирала Русија.

За то време у Москви потписани међувладин споразум о испорукама руске нафте у Словачку за период до 2029. године, отворио је нову страницу у развоју односа између Москве и земаља источне и централне Европе. Без обзира на наизглед непријатну коњуктуру на светском тржишту нафте, Москва и Братислава су учиниле важан корак по питању заједничког обезбеђења енергетске безбедности Европе.

Испод документа су се потписали руски министар енергетике Александар Новак и министар економије Словачке Павол Павлис. “Ми немамо разлога да не верујемо нашим руским партнерима, који су увек испуњавали преузете обавезе,” и који предствљају “стабилног, дугорочног добављача, са којим добро сарађујемо” – овако је прокоментарисано потписивање дугорочног уговора са Русијом у Министарству економије Словачке. У Министарству су уверени да су испоруке руске нафтне “изузетно важне” за словачку страну, укључујући и производно-технолошки аспект: “Опрема на нашим рафинеријама прилагођена је за хемијскко-технички састав руске нафте. Дакле, ако би изненада одлучили да увозимо нафту са неке друге стране, онда би морали променити технолошке процесе у нашим фабрикама”.

Сарадња Русије и Словачке у области енергетике заиста има чврсте темеље. Претходни сличан споразум потписан је још 1991. године – то значи још у време постојања Чешке и Словачке федералне државе. Тај споразум је такође имао дугорочан карактер и све то време ни Русија ни Словачка нису имале разлога да не верују једна другој. Није случајно да одредбе овог документа не само настављају, него и проширују параметре билатералне сарадње. Они предвиђају одређено повећање обима испоруке руске нафте, како предвиђене само за Словачку, тако и оне која преко ње иде транзитно у друге земље-чланице ЕУ. За обе категорије снабдевања установљен је обим од 6 милиона тона годишње. Показатељи на крају 2013. године говоре нам да је снабдевање нафте из Русије у Словачку нафтоводом “Дружба” износило 5,8 милиона тона нафте.

Штавише, током консултација две стране су се договориле да уз постојање техничких могућности и потписаних уговора између привредних субјеката, обими транзита могу бити и већи од 6 милиона тона нафте годишње.

Потписивање овако дугорочних споразума у области енергетике неизбежно поставља два питања: о ресурсној бази и могућем колебању цена за нафту. Што се тиче перспективности извора нафте за испоруке у Словачку и друге земље ЕУ, они су гарантовани резервама нафте у Русији.

Што се тиче светских колебања са ценом нафте, то ће, како показује пракса, имати циклични карактер.На пример, ако те цене прерачунамо по тренутном курсу долара, онда треба знати да су оне не само сасвим недавно износиле 100-110 долара за барел, него и почетком осамдесетих па и шездесетих година прошлог века. Сходно томе успешно се враћао и пад цена током тог читавог полувековног периода.

Валидност дугорочних уговора за испоруку руске нафте у Европу потврђују и независни аналитичари. Тако су стручњаци британске компаније БР израчунали да ће до 2035. године производња нафте у Русији порасти до 548 милиона тона годишње (сада је то отприлике 520 милиона тона годишње). У нашој земљи ће порасти и производња гаса – до 807 милијарди кубних метара гаса годишње. У овом тренутку тај показатељ износи око 672 милијарде кубних метара гаса годишње.

Због тога не чуди да европски учесници на тржишту гаса без обзира на отворену саботажу од стране ЕУ, траже путеве за пораст енергетске сарадње са Русијом.Уосталом, компанија Eustream, оператер гасно-транспортног система у тој истој Словачкој, планира да изгради гасовод од Словачке до бугарско-турске границе. То су прве конкретне последице ревидирања плана са “Јужним током”. Словачка жури да се придружи новој шеми транспорта руског гаса у Европу преко Турске. А како ће одговорити Србија и други учесници “Јужног тока” 1.0?

(Наставиће се)