Новац увек оставља траг

Сваком динару се може ући у траг. Питање је само да ли за то постоје политичка воља, знање и ресурси. Иначе, новац, како год га прикривали, увек оставља траг. Поготово када су у питању кредити које банке одобравају.

Ту је све толико кристално чисто да само онај који неће нешто да види или открије у томе неће успети, каже за наш лист Мирослава Миленовић, форензични рачуновођа и члан Савета за борбу против корупције, одговарајући на питање може ли се ући у траг новцу из државних, али и других банака (од седам државних банака, четири су отишле у стечај због ненаплативих кредита политички подобним бизнисменима).

За то су већ у различитим поступцима осумњичени домаћи бизнисмени Мирослав Богићевић, власник „Фармакома МБ”, и Горан Перчевић, власник „Интеркомерца”. Упркос хапшењу, остало је питање где је тај новац завршио: на приватним рачунима у иностранству или на рачунима компанија скривеним у разним офшор зонама.

Могу ли се протоком времена затрти трагови новца из беле у сиву зону?

Не. Никако. Рекох једном и опет ћу поновити – токови новца увек остављају негде неки траг. Новац може да промени „агрегатно стање”, да из кредита пређе у имовину, из ње у готовину, а потом у хартију од вредности, па опет у готовину, јер се њиме најлакше оперише, али не може да „испари”. Да нестане. Негде нека информација о било којој трансакцији мора да остане записана. Ако то постоји, а хоћемо и имамо с ким да урадимо – питање је само времена до када се све може истерати на чистац.

Четири државне банке отишле су под лед одобравајући зајмове људима који, по свему судећи, нису ни хтели да их врате. Може ли се истражити куда су паре отишле и ко је у том финансијском ланцу од око милијарду евра најодговорнији?

Наравно да може. Но, пре тога, хајде да демистификујемо начин одобравања кредита у банкама. Први чин је – да предузеће НН затражи или, како би се то сада рекло, аплицира за кредит код банке. Први потез је да фирма достави банци своје финансијске извештаје. Ти папири веома често не одражавају праву слику стања. Најчешће имају „пренапумпану” активу, вредност имовине, не би ли тиме показали да су у сасвим доброј пословној „кондицији”. Уз финансијске извештаје иде и бизнис план из којег банка треба да види како ће се доћи до новца којим треба платити камату и вратити главницу. Ту су и колатерали, или средства обезбеђења (јемства, гаранције) за враћање кредита ако нешто крене по злу.

Који је следећи корак?

Сви папири које сам побројала служе за процену кредитне способности предузећа у било којој банци на овом свету, па и код нас. Најпре ризик процене, која мора да одговори на сасвим једноставно питање: Да ли је клијент способан да врати узајмљени динар?

Ко то ради?

Службеници, ако тако смем да кажем, релативно нижег, највише средњег ранга. Моја искуства кажу да су ти чиновници, на примеру Фонда за развој, увек и без грешке знали добро да процене све ризике и да менаџменту укажу на скривене замке. У једној реченици кажу – клијент је презадужен и не испуњава услове за кредит. Био би, по мом суду, страшан грех рећи да ти људи нису знали свој посао. Проблеми долазе тек касније, на много вишим инстанцама.

Директорским, управљачким?

Наравно. Не може ме нико убедити да банке већ на том нивоу одлучивања немају људе који могу да процене с ким имају посла само на основу финансијског извештаја и бизнис плана. Ту се све види. Осим ако неће. С Марса се може видети да ли је и колико „напумпана” актива у, рецимо, временској серији од три године.

Шта је следећи потез?

На основу свега уоченог, процењеног и провереног, чиновник даје препоруку да ли НН фирма може да добије кредит. Једноставно, он мора реално да сагледа бизнис план и својим менаџерима каже: ова идеја стоји на чврстим основама и тај посао може да направи паре за све нас – газду, државу и банку.

Је ли то најризичнији део посла, којим се неки могу аболирати, јер су бизнис планови ствар будућности?

Сагласићу се, условно, да је то доста ризичан део посла, у којем су могуће грешке. Ко је, рецимо, могао да претпостави да ће се овог маја догодити оне силне поплаве? Нико. Али, за искусне људе, какве готово све банке имају, највећи број бизнис планова једноставнији је од обичног буквара. И летимичним прегледом лако се долази до сазнања да је реч о фантастици која нема никаквог додира с реалношћу.

А колатерали? Шта с њима?

Они тек сада долазе на ред. И процена њихове вредности може бити плод субјективне оцене. На динар зајма уобичајено је да се тражи колатерал један, два до три пута већи од кредита. Реткост је један за један. За такве ствари за почетак је довољно здраворазумско процењивање. Не може сто за којим седимо да вреди милион евра, али ни динар. Можемо се, дакле, преварити у процени за десетак до 20 процената, али не и за хиљаду пута. Ако неко у процени омаши за мало, може му се прогледати кроз прсте, али ако за нешто каже да вреди сувог злата, онда није у питању незнање, него смишљена намера. Превара.

Чиновници све одраде. Шта следи?

Иде се на кредитни одбор. Ту, на том месту, већ могу да почну притисци и протежирања коме да се одобри кредит. Има, наравно, банака чије процедуре одмах елиминишу сваки такав гест, али код неких је пролазило. Коначно, сваки кредитни одбор у било којој банци има лимит до којег може да одобри позајмицу. Рецимо, до 500.000 евра. За све преко тога иде се на извршни, односно управни или надзорни одбор. На свим тим телима расправља се и разговара не само о висини кредита, већ и о ономе што су им њихови чиновници ставили на увид.

Где систем почиње да пуца?

Оног часа када се на месту извршног директора нађе човек који је добар војник своје странке на власти, а зајмове траже људи блиски тој власти или довољно моћни да својим именом и репутацијом то изборе. Још ако им за одобравање зајмова нису потребни ни папири, које су им чиновници уредно доставили, ви имате више него јасан систем политичке корупције.

Ко ту страда?

Власник имовине, односно новца у банци. А то је – кад су у питању Агробанка, Развојна банка Војводине, Привредна банка Београд, а добрим делом и Универзал банка – држава.

Има ли ту личне одговорности?

Лична одговорност је ту чиста као дан. Ако су чиновници лоше обавили посао и све намерно преувеличали не би ли своје шефове довели у страшну заблуду, постоји, ипак, толико степеница у одлучивању да је немогуће да се кредит одобри ономе за кога се и на улици зна да није способан да га врати. Не верујем да је за неког од наших тајкуна с неког управног одбора враћен кредитни захтев на дораду, јер су чиновници рђаво обавили посао. Да се не заваравамо, нема великих кредита без директне умешаности кредитних и надзорних одбора тих и таквих банака.

Има ли у томе одговорности НБС?

Централна банка је банка над банкама. Ако су њеном гувернеру, као што је недавно изјавио Дејан Шошкић, руке везане у таквим ситуацијама, а ништа није предузео да их „одреши”, предлажући одговарајуће прописе и мере, ја не могу ништа другачије да закључим него да је и НБС својим нечињењем партиципирала у свему томе.
НБС не може некој банци да каже – одобри зајам Пери, али не дај Жики, али шта може – њена контрола мора стално да бди над адекватношћу капитала сваке банке и да прати њихове резервације за сваки зајам који одобравају. А резервације нису ништа друго до сигнал да нешто с наплатом кредита није како ваља и да су паре дате ризичном клијенту. Шта је с проценом колатерала? НБС може и мора свему томе да се посвети. Нема изненадних сломова банака. Догодило се? Не може.

И за крај – кључно питање. Тајкунима су одобрене стотине милиона, неки кажу и више од милијарде евра. Они грцају у дуговима. Плате радницима нису измиривали месецима. Порези годинама нису плаћани. Где су те паре узете од банака? Има ли им трага?

Има. Још како. Али, да не би све људе који су се зајмили код банака стрпали у исти кош, има примера и случајева да су предузетници све урадили како треба. И банка, што је до ње, али нека виша сила их је гурнула у проблем. Поплаве, рецимо.

Не причамо о њима. То се некако може разумети. Шта је с онима који су узели зајам да направе фабрику или набаве машине, а паре су нестале? Где су?

Има ту свакојаких модалитета, али суштина је у технологији пребацивања новца, рецимо за машину, с једне на другу фирму, које су међусобно повезане. Још ако је нека од њих у офшор зони – бог да те види. Па још ако је реч о половним машинама, фактуре се пумпају до неслућених размера. Те трансакције не виде се баш из авиона. Треба мало труда да се новцу уђе у траг. Слична је ствар кад се паре од кредита, опет за машину, уплате некој, обично својој, посредничкој фирми у свету, која ту машину никад не испоручи.

Је ли то прање новца?

Не. То је класично прављење црних фондова који служе за мито или корупцију. Готовина је за то најпогоднија и све се чини да се до ње дође јер је њене токове најтеже пратити.

Да ли је форензичару вашег калибра проблем да у све то проникне и открије све трагове новца?

Није проблем. Те финансијске операције не раде се од Славије до Калемегдана, већ углавном тамо где наши порезници не могу тек тако да завире. Потребни су, дакле, време, новац и стрпљење да се у све то уђе, али ништа од тога нема, понављам још једном, ако за то не постоје политичка воља, знање и ресурси.