Вучићев режим ће продати и нашу воду: Водени барони заузимају позиције!

Према информацији из „24часа“, Београд су посетили представници француске компаније „SUEZ ENVIRONNEMENT“, специјализоване за третман вода. Обишли су фабрике „Макиш 1″ и „Макиш 2″, као и депонију у насељу Винча. С обзиром на вишемесечно спиновање медија о катастрофалном стању система за водоснабдевање у Србији, ова посета би могла да буде увод у процес приватизације, уз губљење државног суверенитета и угрожавање једног од последњих преосталих људских права – право на воду.

Стотине хиљада грађана Ирске изашло је на улице да протестује против политике ирског “Министарства жеђи”, одлучног да преда контролу воде “воденим баронима” из Волстрита. Ови антиглобалистички протести, усмерени против компаније Irish Water – због неконтролисаног подизања цена воде и уграђивања “паметних бројила” (којима се омогућава аутоматско искључивање неплатиша) – представљају увод у глобални покрет против арогантног и бахатог односа нових власника, носиоца геноцидне политике против најсиромашнијих слојева друштва.

Очај је покренуо на протесте и становништво из сиромашних квартова Детроита, погођено приватизацијом сектора за водоснабдевање. Политички директор покрета Водене бригаде – Demeko Vilijams, упутио је писмо УН, тражећи заштиту основног људског права на воду. Протести најављени за 1.новембар представља само један у низу потеза локалне заједнице, подржане покретом Трицикл колектив (ангажованом на заштити угрожених црначких породица избачених из кућа услед немогућности отплате стамбених кредита). С обзиром на то да 40% становника Детроита живи испод границе сиромаштва, ускраћивање воде има додатну трагичну димензију.

Закон је предвидео да породице без воде не представљају “задовољавајуће окружење” за децу, што је омогућило приватизованим центрима за социјалну бригу да “спашавају” децу од сиромаштва одузимајући их од родитеља.Зарада на њиховом “трансферу у бољи живот” се подразумева.

Из анализе компликованог финансијског захвата око приватизације воде, новинара Јо Шин Јанга из Глобал рисерча, закључујемо да ове финансијске трансакције далеко превазилазе државне границе, с обзиром да је дошло до преплитања глобализованог капитала и различитих интереса. Међу најутицајнијим играчима у борби за превласт налази се породица Буш. Они поседују 300.000 хектара највећег подземног воденог тока на свету – аквафера Гуарани у Северној Америци. Овај ток повезује Аргентину, Бразил, Парагвај и Уругвај (површина већа од Тексаса и Калифорније), а према упозорењима добитника Нобелове награде за мир, Аргентинца Адолфа Переза, будући рат ће бити вођен за воду.

Јанг наводи још неколико билионера умешаних у глобалну игру с водом, међу којима је хонгконшки олигарх Ли Ка-шинг, власник већине вијетнамских водених извора. Он је у Енглеској откупио право на испоруку воде за 2,6 милиона корисника, а тренутно преговара са Самсунгом о инвестирању у прераду воде. Амерички билионер Бон Пикерс докопао се изворишта Огалала из којих црпе 65 билиона галона воде годишње, док моћна Ситигруп управо улази у Индију. Голдман Сакс је 2003. откупио права на експлоатацију воде од француске корпорације Suez S.A. са 10.000 запослених и мрежом експозитура у 130 земаља, да би 2012. купио Veolia Water (UK), преузевши опскрбљивање 3,5 милиона људи у југоисточној Енглеској. У Великој Британији је – након усвајања закона о приватизацији воде (1988. године) – дошло до драстичног погоршања квалитета воде и услуга, уз значајно повећање цене. С обзиром да је одржавање инфраструктуре за снабдевање водом изузетно скупо и захтева константна улагања, деонице тада јавне WA Water Company прешле су у руке институција финансијског капитала и постале предмет шпекулација. Овај модел је наишао на огорчен отпор Шкотске и Северне Ирске уз захтеве да вода остане у јавном власништву.

Боливија је 1999. ушла у клопку Светске банке и корумпиране владе, спремне да прихвати финансијску помоћ уз услов да се дозволи приватизација воде.Након склапања уговора на 40 година са Бехтелом, цена воде је за годину дана нарасла за 400 посто. Масовни протести за повратак воде у руке државе потресали су Боливију од 2000. до 2002. да би кулминирали револуцијом и збацивањем неолибералне боливијске владе.

Борац за право на воду Мод Барлоу (Mod Barlow), саветник председавајућег 63. скупштине УН, успела је да се, на иницијативу Боливије, избори да право на воду буде проглашено за основно људско право, уз обавезу свих влада да се придржавају овог принципа. Она је заслужна за повратак Бушмана на своју територију, богату дијамантима, одакле су били истерани владином акцијом затрпавања бунара. Суд у Боцвани је донео пресуду у корист Бушмана, за разлику од суда у Детроиту. Захваљујући корумпираном судији Стивену Родсу грађани су изгубили спор са државом, уз образложење да је “испорука базирана на способности да се вода плати”. Није помогао ни закључак представника УН да је таква одлука у супротности са одлуком Савета за људска права при УН.

Јо Шин Јанг упозорава да је Детроит “канаринац у руднику” за најаву онога што нам се глобално припрема, како од монетарних фондова тако и од стране банкара, међу којима је најутицајнија Дојче банк. Пензиони фондови су такође инвестирали у послове с водом, као и АДА из Абу Дабиа. Овако организован правни систем омогућава компанијама као што је Нестле да угрози бројне сиромашне земље, међу којима је и Пакистан, чију воду дистрибуира у Европу, Аустралију и Америку.

Доктор политичких наука Дуња Ларисе објавила је у ЛеМонду текст упозорења земљама које још нису приватизовале воду, подсетивши да је већина историјских цивилизација експлицитно забрањивала приватно поседовање воде. Да је вода сматрана светињом која није смела бити укључена у размену добара може се видети из Јустинијановог Кодекса о власништву над природним ресурсима: “По закону природе, човечанству припадају – ваздух, текућа вода, море и морска обала”.

Хиљадама година вода се сматрала општим добром, а актуелни захтеви индијанских заједница за тзв. еколошком демократијом у директној су супротности са свеопштом грабежи природних добара, саркастично дефинисаној у Римском праву реченицом Qui prior est tempore, potior est jure, што би у слободном преводу значило “Ко први девојци његова је”.

Дуња Ларисе овај тренд везује за долазак Роналда Регана и Маргарет Тачер. “Почевши од раних 1980-их, ММФ и Светска банка спроводе политику безусловног стварања глобалног тржишта воде, условљавајући развојне кредите и приступ држава светским трговинским мрежама послушношћу у односу на диктат приватизације и дерегулације. Њихову митологију о рају приватног власништва демантује живот: сви случајеви приватизације воде на глобалном нивоу донели су друштву само патњу и социјалне протесте… Супротно либералним бајкама о томе како приватно власништво над водом доводи до здраве конкуренције и спуштања цена показало се да приватно власништво над кључним индустријама и ресурсима доводи једино до стварања олигопола и монопола, који диктирају цене по властитом нахођењу.То је довело до монопола над глобалним тржиштем воде компанија Suez Int. и Veolia Water, у чијем власништву је преко две трећине приватног поседа над водом на планети.”

На Филипинима и у Аргентини, Suez Int. искључује воду сиромашним четвртима, док велики део руралног становништва уопште нема приступ текућој води. У Јужноафричкој републици је више од десет милиона људи остало одсечено од питке воде, због немогућности плаћања астрономских цена, док је у урбаним центрима Suez Int. увео препаид бројила за воду, која су слична препаид картицама за мобилну телефонију, а при том скупља и од иначе претераних уговорних цена воде за мале потрошаче. За заштиту тих сатова, који заустављају доток воде када се плаћена сума потроши, Suez Int. запошљава приватне компаније, познате по бруталним методама застрашивања, физичком насиљу и убиствима.

Посебну опасност представља политика испоручивања воде по принципу “ко да више”, што обезбеђује приоритет нафтним компанијама које за фрекинг технологију троше 3–5 милиона галона воде по бушотини. Они имају приоритет на уштрб пољопривредних произвођача, који имају далеко мању платежну моћ.

Представници европског Цивилног друштва, ангажовани против плана ЕУ комисије да се вода приватизује, тврде да је план за приватизацију „економски, социјално и демократски промашај“. Директор European Affairs for Food & Water Europe, Gabriela Zanzanaini каже да “упорно спровођење политике Европске комисије, упркос фијаску приватизације и реприватизације у бројним земљама, говори да су изгубили контакт са стварношћу”.

Овакво понашање ЕУ морало би да утиче на политику Србије суочене са неопходношћу обнове система за водоснабдевање. Уколико народ свесним колективним одрицањем не преузме бригу о ревитализацији мреже, прети нам “хармонизација закона са ЕУ” и присилна приватизација, са несагледивим последицама. Детроит и Ирска су изиграни, за нас још није касно.

Мара Кнежевић Керн, Печат