У селу Брусница код Горњег Милановца, одакле потиче династија Обреновића, али и још старије породице Поњавићи, Раловићи, Нешковићи и Антонићи, још увек живи прича по којој је осиони књаз Милош давао кесе дуката ономе ко искорени Раловиће са којима је био у завади. Остало се зна – лоза Обреновића је одавно угашена а породица Раловић се одржала и умножила и чува сећање на Станимира Раловића, једног од најчувенијих и најхрабријих солунаца из Таковског краја који је знао да одбруси и лично краљу Александру Карађорђевићу.
Понешто о храбрости Станимира Ралевића ушло је и у књигу Гордане Комадинић “Јунаци Великог рата” која је промовисана пре неколико вечери, али најважнија поглавља о ратовању Станимира Раловића, али и брата му Милосава и Тихомира који почива на Зејтинлику чува породица као велико наслеђе о чему говори његов праунук Бранко Раловић (56).
– Станимир је био прек човек и на своју руку. Може му се приписати и још много тога, али нико не може рећи да није био врло интелигентан и изнад свега храбар ратник који је храброст и сналажљивост доказао у оба Балканска рата, а нарочито у Великом рату. Увек је предводио нападе српске војске што су му војници замерали речима да ће изгинути, на шта им је Станимир одговарао: “Јашта ћемо него да изгинемо, па и дошли смо да изгинемо”, узвраћао је Станимир који се из рата вратио окићен Карађорђевом звездом, медаљама за храброст, а међу њима и француском Легијом части.
Одбрусио краљу
“После руковања краљ Александар је показао на орден Легије части на прадединим грудима и питао солунца “да ли мисли да је то заслужио”. Станимир је одбрусио краљу да је сваку, па и ову медаљу заслужио храброшћу”, прича Бранко.
Легија части коју је Станимир у годинама после Великог рата са поносом носио била је само још један разлог нетрпељивости између ратника Станимира и краља Александра. Заправо, као нескривени симпатизер Аписа, Станимир је требало да доживи судбину бројних “црнорукаца”- каже Бранко.
– Послали Станимира на неки задатак са маневарском муницијом, а за њим је требало да пођу егзекутори којима је задатак био да заврше са још једним аписовцем. Међутим, промућурни Брусничанин је осетио шта му се спрема те је на шињелу ставио капетанске еполете и пребегао Бугарима који су му након испитивања поклонили поверење и дали му да комадује артиљеријском четом. Неко време, док није задобио поверење Бугара, Станимир је био добар артиљерац, али је увек циљао тако да нико на српској страни не страда. Често су Бугари из својих ровова довикивали Србима: “не тепамо вас ми, него ваш капетан Раловић”. После неколико дана, када је проценио да је време, Станимир је дао вољно уморној бугарској јединици да пређе у српски ров и замоли да му дају само једног војника и довољно конопаца. Није прошло много времена, а Станимир је заробио и довео 100 бугарских војника. Због овог подвига, али и због хватања живих војника који су били драгоцени српској војсци због информација, Станимир је добио медаљу Легије части. Ето, само захваљујући памети и сналажљивости Станимир Раловић је избегао судбину аписоваца и добио једно од највећих француских ратних признања – објашњава Бранко.
Поносан на прадеду: Бранко Раловић
Легија части, или начин на који је Станимир избегао судбину многих “црнорукаца”, према причању савременика тог догађаја, била је разлог препуцавања између краља Александра Карађорђевића и Станимира Раловића приликом краљеве посете Горњем Милановцу 1933. године када је отворена зграда школе која и данас носи краљево име. У име солунаца, краљу је рапорт том приликом предао Станимир Раловић.
Улици ратниково име
Станимир Раловић је доживео дубоку старост. У знак признања његовог доприноса победи у Великом рату једна улица у Горњем Милановцу, баш она која води ка засеоку Раловића, носи његово име – каже његов праунук Бранко.
З. Марјановић – Вести
Један коментар