Фјодор М. Достојевски: Мртва снага и снага будућности

Од средњег вијека однос православља и папизма је актуелно вјерско и политичко питање, горући политичко-религиозни сукоб, хришћанског Предања и папског политичког пројекта, заснованог на идеји о папском примату–праву на апсолутну земаљску и духовну власт. Евроатлански колонијализам, као и савремени глобализам политики су аспекти и религиозне идеологије папизма. Геополитичку подјелу савременог свијета, као и блоковску подјелу хладног рата, можемо читати историјским мапама римокатоличке мисије од средњег вијека до данас.

Православни богослови и мислиоци су од папског раскола писали о папској религиозној јереси, указујући хришћанима на римокатоличка духовна застрањења и погрешна тумачења Писма, погубне последице таквог учења по укупну будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у Царској Русији се писало о изопачености папске религиозно-политичке идеологије.
Поред других православних руских мислилаца, који су писали о заблудама римокатолицизма, посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског, који се питањем папизма и римокатолицизма бавио како у романима, тако и у својим есејима и дневницима. Даром непоновљивог духовног запажања и проницљивости, у Дневнику писца који су излазили у Московским новинама, налазимо велики избор огледа и расправа о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, као и разноврсна религиозна разматрања папизма и протестантизма.

Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је и,,Мртва снага и снага будућности”, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу-биљешку
,,Папа вођа комунизма”, из књиге Белешке, Достојевски овим текстом подробно образлаже, разоткривајући револуционарну позадину папизма. Указујући нам на корјене папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Као темеља савремене идеологије сведозвољености, општепрокламованог друштвеног коритољубивог, потрошачког начина живота, на којој папизам изграђује лидерску позицију.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М. Достојевски – ,,Дневник писца”- март 1876.

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издавајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти”, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! «

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне”, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… «

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.
Да, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:
»Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.
Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догмо о мојој непогрешивости«

Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је ”побиједио” Христа у новој и последњој биткии. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.
У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, где се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповедника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.
Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на последњем римском нечастивом сабору.
«Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и векова, он је одлучио да је сад и ваше време наступило. Раније се снага вере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтео да подели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши греси долазили само због ваше беде и сиромаштва.

И ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објава, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи,сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ће те бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не верује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . .

Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јет католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.
Не би га, на пример, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која прете светском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет амо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«.
И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав »ред и стање ствари« као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ће мо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање” као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Ми данас не знамо шта више не разумијиемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!

Извор – ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ