Моћ бренда је ултимативно оружје новог светског поретка. Агенда 21 је брендирана и подржана од Уједињених Нација као „одрживи развој“, долазећацензура интернета се пласира као „безбедни интернет“, а за укидање слободе говора је резервисан термин „политичка коректност“.

Последњих година смо сведоци глобалног коришћења једног новог термина, нама познатог као „политичка коректност“. Уставом сваке иоле демократске државе теоретски је гарантована слобода говора (Устав Републике, члан 43), као и јавног изражавања мишљења говором, писањем или сликом (Устав Републике, члан 46), Члан 50 гарантује слободу медија, али то је ипак само – теорија. Практичну слободу говора у Србији су осетили на својој кожи новинари, блогери и твитераши који су се усудили да јавно изразе своје мишљење и неслагање са лажима мејнстрим медија финансираним од државе или страних амбасада и агенција и због тога постали жртве репресије домаћег Гејстапа. Највећи проблем је што Србија није изузетак, већ само мали део великог глобалистичког плана укидања слободе говора под изговором политичке коректности и забране „говора мржње“.

Енгески премијер, познат под надимком „Камерун ћосави“ је у свом говору на Скупштини УН најавио скидање баршунастих рукавица англо-америчке империје и почетак линча слободе говора као последњих остатака личних слобода људи и грађана широм света. Камерун ћосави је ултимативно захтевао од друштвених мрежа као што су фејсбук, гугл, јутјуб и твитер да не само надгледају, већ и цензуришу објаве својих корисника. Кампања хапшења због објава на личним твитер или фејсбук профилима прелази у хроничну глобалну пандемију – због постова се приводе и хапсе људи не само у Србији, већ и у Енглеској, САД и Кини, и све то уз подршку и благослов Уједињенихи Нација.

Појам „говор мржње“ први је у употребу увео Стаљин, са циљем легализације чистке политичких неистомишљеника и критичара комунистичког режима. Друге комунистичке и декларативно „социјалистичке“ државе, међу којима је била и Југославија су оберучке прихватиле Стаљинову идеју „говора мржње“ којом су укинуле слободу било каквог говора осим оног који је био политички коректан и подобан тренутним политичким циљевима. Стаљинова замисао ипак није прошла у тадашњим Уједињеним Нацијама, уз образложење „да би усвајање таквог акта имало катастрофалне последице за очување слободе говора“. У међувремену, УН су као организација постале предводник новог светског поретка и главни инструмент глобалне владе, тако да је иста Стаљинова идеологија – предложена од стране Камеруна „ћосавог“ само ребрендирана као „политичка коректност“ наишла на опште одобравање свих декларативно демократских, западних земаља.

Уједињене Нације су постале правни, легалистички параван деловања моћних међународних корпорација, а небеско плави вео који је скривао лице глобалне светске владе је давно спао откривајући сву ружноћу интереса и метода креаутра које финансирају релизацију идеје новог светског поретка. Прави лидери УН су креатуре Билдерберг групе, Трилатерална комисија, Међународни Мафијашки Фонд, Северно Атлантска Терористичка Организација, као и „хуманисти“ као што су Рокфелери, Ротшилди, Тед Тарнер, Бил Геј, Сороши и остали олоши. Саме Уједињене Нације су групација разних аутократских деспота који владају својим прћијама широм света по диктату монструма скривеног иза небеско плаве маске УН, примењујући Агенду 21 депопулације светског становништва и експеримнтишући канцерогеним вакцинама лабораторијски модификованих вируса еболе и свињског грипа над сиромашним становништвом Африке и Азије. Такозване „хуманитарне мисије“ УН су само параван којим англо-америчке мултинационалне компаније легално отимају дијамантна, нафтна и гасна богатства других држава.

Захваљујући правној легализацији од стране УН, укидање слободе говора – брендирано као „политичка коректност“ је легитимно заживела у јулу 2014, када је високи представник УН, шеф Светске Организације за Интелектуалну Својину (WIPO) Френсис Гури запретио новинарима тужбом о злочину извештавања, када су извештавали о његовој незаконитој помоћи у технологији послатој диктаторским режимима. Убрзо након тога, Камерун „ћосави“ је званично затражио пред Скупштином УН увођење цензуре интернета и укидање слободе говора чак и на друштвеним мрежама. Кривично дело према Камеруну „ћосавом“ је свако довођење у питање истинитости званично презентованих верзијарежираних False Flags трагедија као што су 9/11 или Малезијски Боинг 777, а новинари и блогери који извештавају о томе су „потенцијални терористи“.

Следећи од УН пропагирану мејнстрим идеологију, домаћа политикантска елита је оберучке кренула са хапшењима новинара, твитераша и фесјбукаша који нису схватили поенту слободе медија у Србији – да су слободни да напишу све шта им се нареди и ништа више од тога. Изговор за хапшења и прогоне новинара и блогера су, наравно сада добро познати термин „политичка коректност“ и „говор мржње“. Писање о жртвама мајских поплава у Обреновцу и неосигурању ТЕНТ-а је „политички некоректно“, самим тим законски кажњиво. Извештавање озлоупотребама и расипништву из буџета на луксузирање свете поверенице је „говор мржње“, а милијарде долара колико је грађане Србије коштао пропали пројекат звани ФИАТ је „државна тајна“.

Кривично дело у Србији није кривично дело само по себи – већ извештавање јавности о учињеном кривичном делу. Живот у 2014 нас је увео у реалност Орвелове фантазије „1984“, идеја промовисана као „Double Speak„, на увођење ауто-цензуре у којој ћемо сами себи укинти слободу говора, на свет као један глобални Гулаг, са Америчким председником Хусеином као врховним заповедником Гулага.