Ускоро ће објавити да за владајућу класу не важе ни саобраћајни знаци и правила

Како је кренуло, објавиће да тајкуни и њихови синови, политичари на правој страни, власт, као и припадајући пријатељи, познаници и рођаци истих, имају бити, као и до сада, изузети од примене било каквих законских правила, па и потребе да поштују бесмислена саобраћајна правила и људске животе оних који не припадају њиховој (читај „достојној“) касти…

Медији су одмах пренели вест (не знајући ко је возио џип) да је возило којим је управљала млађа особа брзином од око 100 км по часу ударило девојку коју је при том одбацило око 30 метара и на месту је убило. Такође неки медији су објавили и да је возило прошло кроз црвено светло, а сви су подвукли да је возач побегао са лица места

Касније су исти ти медији објавили налазе ваштака који сви дословно потврђују причу сина Жељка Митровића, који је побегао са лица места – да је прошао кроз зелено светло, да није возио брже од 70 км/ч и да је Андреа Бојанић претрчавала улицу када то није требало да ради. Само, остало је премного питања иза тога

Овакве ужасне приче само су примери несагледивости трагичности у коју нас законодавци увлаче. Селективност у примени закона с једне стране и повећавање репресије над „обичним” људима, као и коруптивни капацитети оних који би требало да контролишу примену закона – од свега ће направити још гори амбијент за живот

Сабери или одузми, новорадикалци(ке) узеше да повећавају санкције за преступе јер претњама покушавају да прикрију своју краткоталасну памет и широкопојасну неспособност

НАВРШИЛО се тачно пет година откад је ступио на снагу Закон о безбедности саобраћаја на путевима који је полиција скројила само с планом не би ли напунила бескрајно дубок зјап државних финансија. Та неславна петогодишњица добар је повод да се осврнемо и погледамо докле смо стигли у примени овог несувислог закона.

У оно време били смо уверени да ништа репресивније из ове области нисмо видели и да власт, газећи Рубикон, излази из оквира демократског, те због бескрупулозног отимајуња новца грађана крши људска права и слободе. Знало се и тада да позитивних резултата неће бити, али није се очекивало ни додатно пооштравање закона.

Такав закон био је достојан својих аутора, полицајаца. Био је осион, бахат, непродуктиван и глупав. Већ тада се знало да репресија не може да повећа безбедност, нити ће запрећене казне спречити трагична дешавања на путевима.

Власт и њени челни полицајци унапред су се радовали приливу новца од повећаних казни, а његова количина требало је да залечи незнање, игноранцију, тупост и покоју савест. Међутим, иако су полицајци умислили да ће решити проблем, а власт их у томе подржала, данас имамо гору ситуацију од оне у којој смо били.

Данашња ситуација гора је не само због тога што трагична дешавања на путевима нису заустављена, циљеви нису постигнути а заглибљени смо у арсенал репресије, већ и због тога што је на власти у много чему гора гарнитура.

Суочени и са резултатима овог закона, није много времена требало да прође да власт, неспособна да се ухвати у коштац са правим проблемом, најави додатно повећање репресивног капацитета овог закона. Тако су ауторе-полицајце наследили министри ћуреће памети који би да тренирају строгоћу.

Наши медији, свикли да црне вести проносе са насловних страна својих жврљотина-шкартновина притерали су министре опште праксе у шкрипац тражећи да такви какви јесу (забринути за свој рејтинг у странци) нешто, тобож, учине не би ли „заштитили младе животе“ који се гасе на цестама Србије. И наравно да је таквима прво за шта ће се ухватити – повећавање казни.

Уместо што жутокљунци којима је прво запослење нека савотодавна функција у извршној власти трабуњају о потреби да се казнена политика пооштри, а остали празноглавци све то унисоно понављају, требало би некако улити у лобању властодржаца чињеницу да је веома важно обезбедити да се закон, какав год да је – поштује неселективно. Томе би, рецимо, допринело, на првом месту, да њихови рођаци и пријатељи, као и рођаци и пријатељи тајкуна, утицајних појединаца, татини и мамини синови, такође буду доступни правди и праву, и да за њих, такође као и за обичне смртнике, закон важи, поштује се и примењује.

Томе би, рецимо, допринело то што би неког „жестоког“ двадесетогодишњака стрпали у затвор после друге или треће прекршајне пријаве због бахате вожње без дозволе, а никако не би допренело да му прекршајни судови и полиција гледају кроз прсте, мимо двадесетак пријава, све док не подави своје другове одвозећи аутомобил у Дунав. Или би, рецимо, са истом пажњом требало јавност да бдије над расветљавањем убистава седмнаестогодишње Андрее Бојанић, као и двадесетједногодишњег Луке Јовановића.

За ове две погибије младих људи показало се да, или јавност има двоструке аршине, или неко њоме (јавности) добрано манипулише.

Као што је тачно да је отац убице Андрее Бојанић, Жељко Митровић, тако је значајна чињеница да се јавност, у другом случају, подигла тек након вишедневног протеста оца убијеног Луке Јовановића који је са сликом убијеног сина стајао на Бранковом мосту (месту где се и догодило убиство), данима вршећи тиме притисак на полицију да интензивније решава случај.

Касније се све то, у много чему, претворило у кампању, па је и читав случај постао познатији по убици Марку Милићеву који је на крају после Интерполове асистенције, и ухапшен. Данима се причало о кантримену, али не и у БМW X6; бежање са лица места, па враћање са адвокатом није ни приближно осуђено, али је зато министар полиције довлачио кинеског амбасадора на конференције за штампу да објашњавају детаље екстрадиције Милићева.

Знали смо све детаље из живота тог Милићева као и људи који су са њим били у контакту, од брачног стања до детаљне биографије са исповестима таксиста који су га возили или девојке с којима се забављао деценијама уназад.

Али, некако је ишчилела прича о томе да ли је или није било црвеног светла на семафору куд је пролетео Митровићев џип.

Да подсетимо, медији су одмах пренели вест (не знајући ко је возио џип) да је возило којим је управљала млађа особа брзином од око 100 км по часу ударило девојку коју је при том одбацило око 30 метара и на месту је убило. Такође неки медији су објавили и да је возило прошло кроз црвено светло, а сви су подвукли да је возач побегао са лица места.

Касније су исти ти медији објавили налазе ваштака који сви дословно потврђују причу Митровићевог сина, убице који је побегао са лица места, и то да је прошао кроз зелено светло, да није возио брже од 70 км/ч и да је Андреа Бојанић претрчавала улицу када то није требало да ради. Међутим, остало је много питања иза тога. Од оног очевидног, шта значи то да није возио брже од 70 км, шта значи та релативна одредница сем алата за стратегију извлачења од одговорности јер суд не може недвосмислено да утврди да ли Митровић јесте или није возио брже него што је дозвољено на том месту јер можда је возио 70, а можда 65, можда и 60, а можда и 40.

Зашто вештаци (sic) нису утврдили, или медији нису објавили, доњи лимит брзине којом се кретао? Никада нећемо сазнити ни шта се заправо догодило са свим оним очевицима чије су изјаве наводно преносили медији и у којима се тврдило све оно из догађаја у којем се није знало ко је управљао џипом.

Како смо чули препознатљиво презиме тако нестадоше изјаве или очевици, а појавише се вештаци са својим егзактним, чврстим и недвосмисленим извештајем о утврђеним чињеницама. Јавност, којој није било додатног потицаја брзо се окренула новим темама, што опет само некима одговара који мало или мало више могу њоме манипулисати и све околности за миран рад суда, без знатижељних и досадних погледа, може да почне и заврши се. Паметноме доста.

Ове ужасне приче само су примери несагледивости трагичности у коју нас законодавци увлаче. Селективност у примени закона с једне стране и повећавање репресије над „обичним” људима, као и коруптивни капацитети оних који би требало да контролишу примену закона од свега ће направити још гори амбијент за живот.

Сабери или одузми, новорадикалци(ке) узеше да повећавају санкције за преступе јер претњама покушавају да прикрију своју краткоталасну памет и широкопојасну неспособност. Рецимо да ће нови закон о безбедности саобраћаја на путевима бити сјајна прилика да се поново уведе смртна казна у правни систем Србије, а да се извршава само у случајевима када лица задужена за контролу примене закона посумњају да учесник у саобраћају не жели да гласа за Господара Вучића (не војводу Перишића него неког несретника с истим презименом).

У тим случајевима смртна казна би требало да се изврши на лицу места без одлагања како учесник у саобраћају не би имао могућност да понови дело због којег се казна и извршава. А сви остали тајкуни и њихови синови, политичари на правој страни, власт, као и припадајући пријатељи, познаници и рођаци истих, имају бити, као и до сада, изузети од примене било каквих законских правила, па и потребе да поштују бесмислена саобраћајна правила и људске животе оних који не припадају њиховој (читај „достојној“) касти…

Узгред, неће много времена протећи а да ће министри најављивати још јачу репресију, јер је њој (репресији) својство да се увећава доминирајуће.

Пише: Славко ЖИВАНОВ, НСПМ