Телеком је српска политичка мафија већ одавно појела и попила!

На питање, да ли треба да продамо „Телеком”, на евентуaлном референдуму већина би највероватније заокружила – не. Противници продаје би као аргумент навели да је „Телеком” фирма број један на тржишту по броју корисника, апсолутни лидер у домену фиксне телефоније са тржишним учешћем од 95 одсто, послује с профитом… Стоји и чињеница да је садашњи премијер Александар Вучић, тада у улози опозиционара, 2010. године био против продаје државне телекомуникационе компаније, али је у експозеу јула прошле године најавио да ће већина предузећа у државном власништву бити приватизована, укључујући и „Телеком”.

Упућени су уверени да ће „Телеком” бити продат до краја 2015. године. Не зато што Вучић очекује да ће за њега сада моћи да се добије „највећа цена у историји коју је ’Телеком’ могао да добије”, већ зато што смо будуће паре од „Телекома” – потрошили.

Годишње рате за отплату државног дуга, који је премашио 22 милијарде евра, све су веће. Обавезе ће се у 2015. приближити суми од шест милијарди евра. У 2017. премашиће и седам милијарди евра. Треба имати на уму да се вредност БДП, свега што створимо у току једне године, већ годинама врти око 30 до 35 милијарди евра, што значи да је Србија високо задужена земља. Дoдуше, чланови Фискалног савета напоменули су да продаја „Телекома” неће смањити дефицит државног буџета. Она би, без додатних мера, само једнократно зауставила раст јавног дуга, који ће до 2017. достићи 85 одсто БДП.

Милан Р. Ковачевић, консултант за страна улагања и редовни члан Научног друштва економиста Србије, убеђен је да је одлука да се прода државни капитал у „Телекому” донета највише због потреба владе за новцем.

– Спекулисање са ценом која ће се добити има само популистички смисао, јер се са типовањем боље цене лакше прихвата продаја – сматра Ковачевић. – Противника продаје има још много, иако у њиховим противљењима нема поређења економских ефеката одржавања државне својине и продаје.

Ковачевићу се чини да „’Телеком’ није на најбољи начин стављен у излог за продају”. Подсећа да је његов капитал продаван, па поново купован, а да, нажалост, рачун о томе није сачињен, нити смо научили лекцију. У међувремену милиони грађана бесплатно су стекли 27 одсто гласова у његовој скупштини, али су они, практично, обезвлашћени. Избегава се берзанско тестирање цене акција и капитала „Телекома”. Петину свог капитала има сам „Телеком”.

Професор београдског Економског факултета Милојко Арсић наводи више разлога због којих „Телеком” треба продати, али да се кроз приватизациони уговор заштити јавни интерес у области телекомуникација, а то првенствено подразумева да се адекватно реши питање власништва и приступа телекомуникационој инфраструктури. Мисли да је већа цена могла да се добије у преткризном периоду 2006–2007. године, јер је светска привреда била у снажној експанзији, а телекомуникације на историјском врхунцу. Сада имамо умерени опоравак светске привреде, а профити у телекомуникационим компанијама су мањи, па су и цене по којима се продају компаније ниже.

– Пре кризе цео „Телеком” вредео је 3-3,5 милијарди евра, док је сада његова вредност мања од три милијарде евра – сматра Арсић. – Можда је могуће да се за 51 одсто власништва добије нешто већа цена од оне коју је добила претходна влада, али сумњам да се може добити много више.

Пре четири године, кад је влада Мирка Цветковића понудила ову компанију на продају, процењено је да вреди око 2,2 милијарде евра. За пакет од 51 одсто тражено је минимум 1,4 милијарде евра. Једини понуђач, аустријски „Телеком” понудио је 950 милиона евра у кешу и остатак за инвестиције, па је тендер пропао.

Ненад Гујаничић, пројект менаџер „Вајс брокера”, указује да се прича око „Телекома” у широј јавности свела на сирово питање – продати га или не. Јасно је, каже, да ова компанија у актуелном стању не може дуго успешно пословати, али свакако није једино решење продати контролни пакет акција.

– Компанији је неопходна корпоративизација, док би најбољи модел приватизације била иницијална понуда акција на берзи која би омогућила њен даљи развој, али и развој тржишта капитала од кога би имали користи сви грађани наше земље – сматра Гујаничић. – Веома добар пример за ово је еволуција хрватског „Телекома” којим сада управља „Дојче телеком”.

Гујаничић тврди да су сада услови на глобалном, па и домаћем тржишту акција, свакако бољи. Али, то не гарантује да ће сад понуда бити боља, будући да компанија у међувремену није листирана на берзи. Он сматра да би прогнозирање цене за наш „Телеком” могло да буде извесније после завршетка процедуре приватизације словеначког „Телекома”, чије се окончање ускоро очекује. Он верује да ни ове године за 51 одсто акција неће бити могуће добити знатно вишу цену од 950 милиона евра, колико је пре четири године понудио „Телеком Аустрија”.

————————————————-

Како потрошити паре

Актуелна власт обавезала се јавности да паре од продаје „Телекома” неће потрошити на покривање дефицита, а шта о томе мисле представници стручне јавности?

Милојко Арсић каже да се новац од продаја „Телекома” може употребити за финансирање јавних инвестиција, текуће потрошње или за враћање старих кредита.

– Која је од ових могућности најбоља, зависи од односа стопе приноса на инвестиције, каматних стопа по којима ће се држава задуживати у будућности и каматних стопа на старе кредите – напомиње Арсић. Сада су нам познате само каматне стопе на старе кредите, па стога није могуће препоручити које је најбољи начин употребе средства. Ако каматне стопе у будућности буду ниске, тада је оправдано да се врате скупи кредити, а да се инвестиције и текућа потрошња финансирају задуживањем. Ако каматне стопе буду високе тада је најбоље да се средства употреба за финансирање инвестиција, а делом и за финансирање текуће потрошње.

По мишљењу Милана Р. Ковачевића, велики је ризик да ће новац отићи за јавне расходе. Јер је, упркос причама о чврстим плановима консолидовања јавних финансија за коју сврху су до сад узете паре од пензија и плата, скројен само буџет за 2015. годину. Нажалост још нема ни пројекције јавних прихода и расхода за било коју наредну годину. Остаје неизвесан темпо реформи и рок кад ћемо се вратити на одрживи довољан привредни раст.