О вечитом омбудсману, људским правима, безбедности и цивилној контроли војске

У земљи каква је Србија данас главни посао српског заштитника грађана Јанковића изгледа да су српске службе безбедности. Све је у Србији тако идеално и по мери њених грађана па изгледа да је само остало да се српске службе безбедности доведу у ред. То је наравно ноторна глупост која се граничи са идиотизмом. У Србији никада није било више заштитника људских права, омбудсмана, заштитника права националних мањина и осталих НВО које се баве данас најуноснијим послом који се зове заштита људских права а да тих истих људских права никада није било мање. 

То што сви ти заштитници људских права у Србији зависе од донација и новца које на њихове рачуне уплаћују стране државе, приватни фондови и страна удружења изгледа да никога у Србији не занима. Веома често иза тих страних фондова стоје стране обавештајне службе којима је циљ да преко невладиних организација, политичких партија и агентата од интереса утичу на формирање политике, правац деловања државе и њених институција и да их усмере у правцу који је у интересу тих страних држава и њихових служби. 

Посао који су донедавно радиле агентуре и агентурне мреже страних служби данас у земљама обављају припадници НВО и то сасвим легално и углавном у име људских права. 

Чуди да се заштитник права грађана Саша Јанковић није сетио да направи контролу у српском тужилаштву где већ неколико година у тами фиоке чами кривична пријава против Борка Стефановића, садашњег шефа посланичке групе ДС-а коју је поднела заједница општина АП Косова и Метохије. У тој кривичној пријави садашњи шеф послничке групе ДС терети се за кривично дело шпијунаже и кривично дело одавања службене тајне. Уз кривичну пријаву приложена је и озбиљна документација из које се непобитно види да су дотична кривична дела почињена од стране Борка Стефановића. И шта се дешава до данашњег дана са том кривичном пријавом? Ништа. Уместо да одговора по слову закона Борислав Стефановић је аванзовао и у парламенту земље врши веома озбиљну функцију где има приступ државним документима који веома често носе ознаку тајности.

Шта је било са процесом за шпијунажу против бившег начелника Генeралштаба, генерала Момчила Перишића који је ухваћен In flagrante delicto са резидентом ЦИА у Београду коме је предавао веома осетљиве податке војске? Зашто је и ко обуставио обраду тог предмета и човека који је ухваћен у шпујунажи у корист САД ослободио кривице?

Где то и у којој земљи контролу рада специјалних служби ради неко ко се бави људским правима?  У којој и чијој  то пракси и које земље постоји? Ко је у Србији доносио таква правна решења која су чисти правни идиотизам да заштитник грађана обилази специјалне службе, било цивилне било војне и да му се тамо дају на увид документа и подаци о операцијама које те службе воде?! Да ли таква правна решења постоје у САД, Великој Британији, Русији, Немачкој, Француској? Не, она не постоје. 

У нормалним земљама у које Србија сасвим сигурно не спада, контролом рада специјалних служби баве се се парламетарни комитети који су углавном састављени од бивших припадника специјалних служби. Има ту и других људи али свима њима је главна одлика да су са системом безбедости професионално повезани. Било директно или индиректно.

У Србији би заштитник људских права да чешља архиве и податке специјалних служби?! Правни нонсенс и безбедонсони ризик највишег нивоа за једну озбиљну земљу.

Било би лепо да нам Господин Пајтић и Стефановић кажу колико су се пута у протеклој години сретали са представницима страних влада, организација и хуманитарних фондова? Колико је пута та комуникација између њих обављена било усменим или писменим путем? Да ли Господин Пајтић и Јанковић знају колико су пута у том истом временском периоду били у контакту са представницима страних специјалних служби? 

Да ли Господин Јанковић зна у кавом је стању компујтерска мрежа његове канцеларије и ко све у овом моменту има приступ на исту, што значи да има приступ и свим оним документима и подацима који су похрањени на њу.

Правна решења и закони који су у Србији доношени у протеклих пар деценија нису за циљ имали некакву цивилну контролу служби илити цивилну контролу војне службе што је само по себи будалаштина већ је циљ тих правних решења и закона које су добрим делом у Србији спонзорисани од стране агената од утицаја, НВО и остале агентурне булументе било ограничаавње делокруга рада тих српских специјалних служби како би биле неутралисане и како од њих никоме ко се у Србији бави шпујунажом и агентурним радом а за интересе страних држава и служби не би претила никаква опасност.

И даље се та прича наставља јер у Србији данас слободно улицом шетају људи за које постоје де факто и де јуре докази да су починили кривична дела шпијунаже и одавање државне тајне. Данас имамо агенте од интереса који у медијима које су гнезда агентурног рада специјалне службе једне суседне земље пропагирају и врше медијске нападе на српске службе безбедности и војску а све у име људских права.

Па видите Господо, оно што сте до сада од докумета и података од српских служби безбедности добили било да су цивилне или војне у питању сте добили. Више нећете добити ни одговор на телефонски позив и не само то. За све оне који подижу и оркестрирају медијске хајке на српски систем безбедности и њене службе те исте службе биће херемтички затворене. Ниједан ваш новинар, фото репортер или ваш представник неће више имати могућност контакта на било који начим са било којим представником или припадником српске обавештајне заједнице.

И не брините о активностима српских служби. Бавиће се оне вама много ефикасније и брже него што су то данас у стању да раде.

А Пајтићу и Јанковићу једна лична порука за крај. СИКТЕР ФУКАРО!!!

Милинко Милинчић

Србија данас