Срби и “турска генетика”

У многих Срба постоји увријежено мишљење да је српски народ генетски веома близак турскоме народу. Такве тврдње чујах десетинама, ако не и стотинама пута од разних људи, попут чувене „Турци су нас правили петсто година“. Овакво мишљење се објашњава вишевјековним ропством под Турцима и нарочито такозваним „правом прве брачне ноћи“.

Раније овакве ставове заступаху и поједини Хрвати, ненаклоњени српскоме народу, док су данас појединци муслиманске вјероисповјести и нашега језика главни заступници става да су „Срби генетски Турци“.
Погледајте мало по мрежи, гдје год се појави погодна тема и нађу саговорници Срби и Муслимани почињу узајамне оптужбе да су они други „Турци“. Ево на примјер шта се вели за Србе: „Словени духом, Турци генотипом…“ или „па човјече ви срби сте већи турчини од турака… требаш се поносит тиме да ти је неког деду направио турски бег.“ Оваквих и сличних писанија на мрежи има на стотине, као и обратних, гдје Срби Муслимане називају Турцима.

Мијешања са Турцима је свакако било; немогуће је да Турци током својега боравка нијесу оставили никаква трага у генетици балканских народа. Питање је само у којој мјери, значајној, или не. Најбољи начин да се утврди право чињенично стање, шта је истина у свем том су генетска истраживања и примјена математике на их налазе. Она могу дати много бољи одговор од јалових препуцавања, надгорњавања и вријеђања на мрежи.

Први начин поређења српске и турске генетике се може извести преко мушких лоза, односно преко Y хромозома, који се преноси са оца на сина. Ако су Турци знатније утицали на српску генетику, то су чинили преко мушких лоза, а не преко женских. Који би Турчин био дао своју кћер хришћанскоме кмету и бједнику, невјернику и законскоме грађанину другога реда? Који при том не смије јахати коња нити посједовати оружје и мора устати у присуству Турчина, и склонити му се с пута, ако се сусретну. Уколико су „право прве брачне ноћи“ и слична насиља над српскима женама заиста знатно утицала на српску генетику, требала би се очекивати знатна сличност у учешћу Y-хаплоскупина у Срба и Турака. Јер би онда „Срби“ којима би прави очеви били Турци морали припадати хаплоскупинама својих биолошких очева, као и њихови данашњи потомци по мушкој лози.

Ево упоредних података распореда хаплоскупина у Срба, Турака и Италијана са странице Еупедије (http://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml):

Видимо да је састав хаплоскупина у Срба и Турака веома различит. Најчешћа мушка лоза у Срба I2а је у Турака врло слабо заступљена. Раскорак у учесталости видимо и у других лоза, рецимо код I1 и код G-а, затим код лоза Ј1 и Ј2.

Неко би могао рећи да ипак постоје велика преклапања Срба и Турака у учесталостих појединих лоза, рецимо да је у Срба R1b 8% а у Турака 16%. Када се сва оваква преклапања саберу, добија се:
1 + 4 + 0.5 + 7.5 + 8 + 2 + 8 + 0.5 + 11 + 1 + 1.5 + 2 = 47%
47% није мали број, али се ипак мора рећи да рецимо турски R1b не мора бити исти као српски R1b, односно да српски не мора бити „потомак“ турскога. Још нешто, ако на исти начин саберемо преклапања Италијана и Турака, добија се 1 + 3 + 0.5 + 4 + 16 + 9 + 15.5 + 3 + 11 + 2.5 = 65.5%, што је далеко више него преклапање Срба са Турцима! А турске војске и владавине у Италији није било, ако се изузме турско привремено освајање Отранта и пљачкање још неколиких јужноиталијанских приобалних градова 1480. године.

Ипак, ми сада не можемо поуздано тврдити да рецимо, сви српски припадници лозе N не потичу од турских припадника исте лозе. То не можемо непобитно тврдити док не утврдимо тачније гране и подгране разних лоза којих има у значајном постотку и у Срба и у Турака. Тако да се самим поређењем мушких лоза (без дубљега познавања грана и подграна истих) не може потврдити или оповргнути већи генетски утицај Турака на Србе преко „права прве брачне ноћи“. Оно што је до сада утврђено од огранака разних мушких лоза није показало повезаност са Турцима, мада се не може искључити могућност налажења хаплотипова који са њима имају везе.

За боље поређење нам је потребан другачији, општији приступ, приступ преко опште генетике, која се налази на преостале 22 двојке људских хромозома, које се насљеђују од свих предака, и мушких и женских. Наиме, већ неколико година се раде испитивања која читају вриједности на тачно утврђених мјестах (која се називају СНП-ови) на свих хромозомах. Тако се у ФТДНА ради испитивање које даје вриједности на око 700 хиљада мјеста. Њиховим упоређивањем се може добити много јаснија слика о сродству или несродству појединих народа и становништава него што се то може постићи поређењем мушких лоза.

Таква поређења се врше на више мјеста на интернету, сада постоје три подухвата која се баве поређењем генетике европских (и не само европских) народа. Поређење се врши парче по парче свакога хромозома, утврђује се којему узорноме становништву је најближе. За различите скупове узорних становништава постоје различити рачуначи. Ево примјера, рачунач под називом „world 13″ са подухвата „Додекад“ (http://dodecad.blogspot.com/), којега одабрах зато што ту имам просјек шесторих Срба:
Ту су, између осталих, узорна становништва из области: „Средоземље, Сјеверна Европа, Југозападна Азија, Западна Азија“ и још неколика даља од Европе, која нијесу значајна за наше поређење.
То се види на таблици:

Као што видимо, по овом рачуначу је у Срба најзаступљенија генетика Сјеверне Европе (44.4%) док је исте у Турака само 8.3%. У Руса она износи чак 70.5%, док је у Нијемаца 59.2%, а у Италијана из Средње Италије само 22.2%.
У Турака је најзаступљенија генетика Западне Азије (40.1%) док је иста у Срба 15%, у Средњих Италијана 20.5%, а у Нијемаца 7.3%. И на овом примјеру се види да су Италијани генетски ближи Турком него ли ми, иако они тамо нијесу примјењивали „право прве брачне ноћи“!
Оваквих рачунача има на мрежи неколико десетина, са разнима узорнима становништвима. И свуда је у Срба најзаступљенија генетика Сјеверне Европе (која се понегдје појављује и под именом Атлантик-Балтик), док је у Турака најзаступљенија генетика Западне Азије, односно Кавказа.
Навешћу још један примјер, рачунач „weac2″, са сликовитим приказом исхода Срба, Турака, Сјеверних Италијана и још неких народа (за поређење):

Овдје се види да су по овом рачуначу и Сјеверни Италијани генетски ближи Турком него ли Срби.

А сада прелазимо на сасвим другачији поступак поређења генетике разних становништава. Статистичким поступком који се назива „Проучавање главних састојака“ (енгл. PCA – Principal component analysis) се одређују такозване главне осе разноликости. Нећу улазити у објашњавање шта оне тачно представљају нити како се рачунају, јер би нас то превише скренуло са предмета чланка. Главне осе су погодне јер могу сликовито приказати међусобне односе разних становништава, извукавши из огромних скупова података оно што је битно и разлучивши га од шума.

На првој слици се виде заједно осе 1 и 2 а на другој осе 1 и 3. Ту се види да су Срби (означени бијелом стрелицом), доста далеко од Турака (означених љубичастом стрелицом). Срби су у окружењу европских народа, док су Турци у близини других Блискоисточњака. И овдје је, као и свугдје другдје, видљиво да су Средњи Италијани (Тосканци) ближи Турком него ми. На располагању за овај прорачун имах четири српска узорка, док Турке представљаху 19 турских узорака из Збирке генетичара Бехара. Сви они су из средишњега дијела Турске, из области Кападокије. Бехаров избор Кападокије за узимање турских узорака је одличан, пошто су Турци тамо знатно мање помијешани са муслиманскима досељеницима са Балкана и других земаља исламскога свијета. На тај начин имамо знатно изворније Турке него да су узимани на примјер из Истамбула. Исходи испитивања би били сасвим другачији и нетачнији да смо српске исходе поредили са неким коме је баба из Босне или из Новога Пазара.

Горње слике су одличне да се уочи генетска разлика између Мароканаца и Шпанаца, које попут Срба већ дуго бије глас да су се наводно много мијешали са својима исламскима завојевачима, који су у Шпанији боравили не петсто, него чак 781-у годину (од 711 до 1492)!

Такође, постоји рачунски поступак којим се може утврдити гдје се задати генетски узорак налази у односу на генетике двају (или трију) задатих народа. То можемо, на примјер, употријебити да видимо гдје се доступни узорци Срба налазе између Француза и Турака. Убацивши у прорачун један од српских узорака у мојем посједу добијам:

Французи 89.12% – Турци 10.88%, процјена одступања = 3.05
Ако за истога Србина употријебим Оркадијце и Саудијце, добијам: Оркадијци 85.69% – Саудијци 14.31%, процјена одступања = 3.75. Оркадијци су становници Оркнијских Острва, сјеверно од Шкотске, и представљају мјешавину Келта и Скандинаваца. Често се користе у генетских истраживањих као узорно становништво Сјеверозападне Европе.
Ево још неколико двојака и тројака, гдје се Срби добро уклапају (имају малу процјену одступања).

Оркадијци 80.75% – Друзи 19.25%, процјена одступања = 0.43
Французи 89.31% – Адигејци 10.69%, процјена одступања = 1.56
Французи 90.92% – Иранци 9.08%, процјена одступања = 2.91
Оркадијци 82.67% – Палестинци 17.33%, процјена одступања = 3.44
Французи 94.59% – Палестинци 5.41%, процјена одступања = 5.52

Еви и примјера гдје се Срби врло тешко уклапају: Финци-Турци (M=42.69%, y=0.577, процјена одступања = 26.66 (доста висока). То једноставно значи да се српска генетика не може представити као мјешавина Финаца и Турака.

Ево и неколиких тројака, свих са ниском процјеном одступања:

Бјелоруси 47.34% – Франц. Баски 31.86% – Јермени 20.80%, процјена одступања = 1.552
Оркадијци 81.47% – Јермени 12.46% – Саудијци 6.07%, процјена одступања = 1.694
Литванци 56.06% – Сардинијци 23.61% – Јермени 20.33%, процјена одступања = 2.689
Британци (Корнвол) 66.46% – Кипрани 21.27% – Литванци 12.27%, процјена одступања = 3.403
Мађари 76.75% – Тосканци 21.91% – Турци 1.34%, процјена одступања = 3.426
Бјелоруси 49.57% – Тосканци 49.33% – Грузини 1.10%, процјена одступања = 3.467
Мађари 46.11% – Французи 45.80% – Јермени 8.09%, процјена одступања = 3.477
Тосканци 48.51% – Бјелоруси 31.80% – Украинци 19.68%, процјена одступања = 3.556
Оркадијци 60.90% – Тосканци 35.46% – Иранци 3.65%, процјена одступања = 5.067

Мислим да су горњи примјери довољни да се стекне јаснији увид о положају српске генетике у односу на генетике других европских народа.

Коме претходна поређења српске и турске генетике нијесу довољна, ево још једнога приступа. Покушах утврдити просјечан број заједничких одсјечака на хромозомах између Срба и других народа. Заједнички одсјечци, уколико су веће дужине, обично представљају генетске податке који су наслијеђени од заједничкога претка. Што је одсјечак дужи, то је вјероватније да је предак живио скорије.
Заједничких одсјечака већих од 10 центиморгана (цМ – јединица за дужину их) нијесам нашао, чак ни између самих Срба међусобно. Да их је било, они би вјероватно представљали заједничке претке у посљедњих 500 година.
Ево шта нађох од одсјечака дужине од 4 до 10 цМ (који би највјероватније требали потицати од заједничкога претка старости од 500 до 1500 година):

Просјечан број заједничких одсјечака, просјечна дужина у цМ.
Срби – Срби 4.00 4.95 cM
Румуни – Срби 2.50 5.15 cM
Бугари – Срби 2.47 4.89 cM
Мађари – Срби 2.30 4.78 cM
Руси – Срби 2.27 5.00 cM
Бјелоруси – Срби 2.26 4.66 cM
Украинци – Срби 2.00 4.76 cM
Тосканци – Срби 1.80 4.67 cM
Французи – Срби 1.57 4.70 cM
Оркадијци – Срби 1.57 4.89 cM
Сјев Италијани – Срби 1.37 4.98 cM
Турци – Срби 1.09 4.92 cM
Чечени – Срби 1.03 4.62 cM
Кипрани – Срби 0.97 4.67 cM
Јермени – Срби 0.97 5.01 cM
Грузини – Срби 0.87 4.70 cM
Саудијци – Срби 0.87 4.51 cM

Турци – Турци 1.25 4.92 cM
Бугари – Турци 1.22 4.80 cM
Румуни – Турци 1.19 4.77 cM
Оркадијци – Турци 1.13 4.71 cM
Чечени – Турци 1.12 4.75 cM
Тосканци – Турци 1.09 4.67 cM
Мађари – Турци 1.09 4.64 cM
Срби – Турци 1.09 4.92 cM
Кипрани – Турци 1.08 4.76 cM
Грузини – Турци 1.08 4.72 cM
Јермени – Турци 1.08 4.81 cM
Украинци – Турци 1.07 4.77 cM
Бјелоруси – Турци 1.06 4.76 cM
Сјев Италијани – Турци 1.05 4.86 cM
Руси – Турци 1.00 4.59 cM
Французи – Турци 0.96 4.75 cM
Саудијци – Турци 0.70 4.73 cM

Као што се из приложенога види, нема потврде било какве нарочите блискости Срба и Турака ни по овом мјерилу.
Овај поступак одређивања заједничких дјелова хромозома је направљен на брзину, за свега око дан времена, и није упоредив са сличнима радовима чињенима у свијету, за које вјерујем да су рађени савршенијима и бољима поступцима од овога. Уз то је рађен на мањем броју СНП-ова, око 292 хиљаде, пошто је само толико заједничко за узорке из различитих збирака, што може довести до значајнога броја лажних заједничких одсјечака.

Што се тиче такозванога „права прве брачне ноћи“, међу Србима главнога узрока за вјеровање да су „Срби генетски Турци“, оно никада није било законско право било којега турскога земљопосједника или областна господара. Оваквих насилништава и обести (противних тадашњему турскоме закону) је свакако било, али је опет питање у којој мјери. Уз то, српски кметови су одлично знали како настају дјеца, ма колико да су били неписмени и прости. И знали су исто тако како се ријешити дјеце за коју нијесу били сигурни да су њихова. Више пута слушах старе људе који ми казиваху предања из турскога времена о судбини такве новорођенчади.

На крају бих се осврнуо на тврдње да су Срби под Турцима били 500 година. То није тачно чак ни за најјужнији већи град у Србији, Врање, које не могаше бити дуже од 489 година, чак и ако узмемо да је турска власт над њим успостављена одмах по Косовској бици (а није). Сјеверни дијелови Србије до Саве и Дунава (са Шумадијом и великим Поморављем) нијесу били под Турцима ни 350 година, јер су под турску власт пали тек падом Смедерева 1459 године. А без Турака је ова област била и од 1718 до 1739, када је била под влашћу Аустрије. Београд под Турцима није био ни 300 година, јер је пао под Турке тек 1521.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Александар Невски

Порекло.рс