Огољени популизам и демагогија Александра Вучића

Постоји неколико правилности у одређивању саме суштине популизма као најочитијег израза већ успостављеног личног и ауторитарног облика владавине, што неминовно прати и стварање култа неприкосновеног и свемогућег политичког вође као неке врсте универзалног друштвеног демијурга.

Управо у изјави Александра Вулина да премијеру Вучићу нико нема право да наређује осим грађана Србије, који су му дали мандат на изборима да се бори за њихове интересе, може се видети да је он очигледно преузео преторијанску улогу водећег идеолога и бранитеља (са познатим јуловским идеолошким педигреом) нарастајућег напредњачког популизма. Већ се у многобројним потезима владајуће олигархије могу препознавати обрасци популистичког и ауторитарног начина владавине: успостављање култа недодирљивог и свеприсутног политичког вође који одлучује о свему у овој земљи (од тога колика ће бити цена превоза у градском превозу, ко ће бити председник Фудбалског савеза Србије, или о продаји „Телекома“), разарање државних и друштвених институција, успостављање волунтаризма и воље народа као главног политичког фактора у политичком животу, концентрација апсолутне моћи у рукама премијера и деградирање законодавне власти, успостављање медијске контроле, изразити изливи демагогије као основно полазиште популизма и поништавање могућности за вођење дијалога о најважнијим питањима у друштву. Долазимо у суитуацију да се премијерова делатност може окарактерисати као остварење јединог предизборног обећања да ће бити формиране канцеларије за брзе одговоре, само што смо након формирања ове владе добили само једну премијерску канцеларију у којој се траже и добијају одговори. Све су ово већ лако уочљиви елементи популистичког начина владавине који доноси даље разарање друштва и ширење све веће апатије и дезоријентације.

Вулина у стопу прати веома агилна и бизарна фаланга не само напредњачких функционера, који као по заповести стају у одбрану лика и дела њиховог вође А. Вучића, који је у својој изјави о писању БИРНА- Балканске истраживачке мреже – упутио најоштрије критике представницима Европске уније промовишући себе као самосвојног политичара, који је пре свега слуга свог народа и не преза ни да се сукоби са свима онима који доводе у питање његову истрајну и одлучну одбрану наших економских и државних интереса.

Оваква реакција премијера Србије може да звучи изненађујуће јер је он до сада трпео најснажнији и најоснованије критике да је превише кооперативан и послушан у односу на испуњавање захтева и сталних условљавања које нам успостављају представници Европске уније. Сада се он након „сукоба“ са представницима администрације Европске уније јавља као одлучни и самостални политички вођа који не жели више да трпи никакве притиске и условљавања, већ је одлучан да заузме оштрији и резолутнији став у односу на све бројнија условљавања која стижу у процесу европских интеграција, јер њему нико као изабранику народне воље не може да наређује осим грађана Србије.

Као да ови услови нису и до сада била познати нашим политичарима који се непрестано закљињу у наш европски пут. Ово је само фарсична верзија познате и толико пута рабљене флоскуле да се Србија неће сагињати и политичке технологије коју је обилатио користио Слободан Милошевић, који је на крају своју одлучност и политичку чврстину сводио на њему прихватљиву меру – да је попуштао и тамо где га нико није ни условљавао и давао уступке за које нико није ни мислио да су могући.  Опет нам се десио и дешава народ, само су сада на сцени други (али и многи стари и добро познати) актери који учествују у новој политичкој представи, која ће се одвијати почетком фебруара приликом наставка „преговора“ о примени Бриселског споразума у решавању косовског питања.

Предигра ове добро познате представе се одиграла приликом недавне посете премијера Вучића Грачаници, а све у склопу предизборне кампање за избор градоначелниика овог града који се бира на основу закона непризнате косовске државе. Али то није сметало Вучићу и његовој свити да још једном одиграју већ толико пута виђени политикантски игроказ, у коме нису недостајале ни премијерске сузе приликом откривања споменика краљу Милутину.

Ова посета Косову, за коју је премијер добио уредну дозволу од органа за нас непризнате државе, бацила је у засенак његов бруталан напад (један у низу) и сам наговештај критичке мисли и истраживачког новинарства. Све се врло брзо свело на отужно „дипломатско“ помирење шефа Делегације ЕУ Мајкла Давенпорта и премијера Александра Вучића, коме и даље само народ може да наређује, а европске интеграције биле су и остале главни стратешки циљ владајуће коалиције, без обзира на то што је Србија изложена даљем понижавању јер се очекује да прво поглавље у преговорима – о нормализацији односа Србије и Косова и спровођењу споразума из Брисела – буде отворено тек на јесен ове године.А при томе су су јасно наглашени услови које Србија мора да испуњава ако жели да умилостиви представнике.

Ту не помаже никаква политичка софистерија, политичка акробатика и демонстрирање политичке одлучности, јер услови су јасни, али је и одређена судбина наших преговарача на фебруарским преговорима. За очекивати је да ће се историја поновити, и да ће наши уступци довести до коначно решавања косовског питања тако што ће Србија повући све своје државне инегренције са њене историјске територије и тако нормализовати међудржавне односе и даље тврдећи да никада неће признати независност Косова.

Зато је премијеру Вучићу непоходно да сада себе представља као јаког и одлучног човека, неспремног да прави озбиљне уступке који нарушавају суштинске историјске и државне српске интересе (иако је то већ увелико учињено споразумом у Бриселу), спремног да каже историјско не (ма колико било закаснело и лажно и окренуто само унутрашњим дневно политичким интересима). Сва испразност и политикантство оваквог приступа у решавању косовског проблема најбоље се може видети у коментарима који су пратили посету Вучића, коме је посебно било стало да на изборима у Грачаници победи кандидат његове коалиције, мора се стално побеђивати, јер то је главна залога да се одржи утисак о победоносном походу напредњака.

У коментарима се могу наћи и ове речи: “Како те није срамота. Угасио си све српске институције, спремаш затварање образовања и здравства а овамо причаш о отварању канцеларија.Те канцеларије ће бити амбасаде и неки конзулати. Срам те било. Мислиш ли да ми доле пасемо траву. Ми смо тек сада уплашени, јер ко зна шта си нам спремио у две наредне рунде у Бриселу, па си дошао да нас успаваш.  Срам те било. Ја сам са Косова, имам имање и само чекам добру цену. Доста сам ја чувао Косово и живео у затвореној енклави, у страху, без струје, воде и слободе кретања, док су се политичари и лопови на истом обогатили и уживали у великим становима по центру Београда. Време је да и наша деца почну да живе нормалноо“. Овакве коментаре нећете наћи у нашим “слободним” медијима, који су помно пратили сваки корак Вучића приликом његове предизборне посете Косову.

Он је своју политичку снагу демонстрирао и у уводном говору (пренотом директно на Пинк телевизији – званичном и службеном каналу сваке владајуће странке, па наравно сада и Српске напредне странке) на седници Главног одбора СНС-а, што је изгледало као фарсични и злокобни реликт неког већ давно прохујалог времена једнопартизма када је велики партијски вођа дочекиван акламацијама и узвицима одобравања и одушевљења (то се може видети у стенографским белешкама са конгреса комунистичке партије где је између редова стајало- буран аплауз, дуго одобравање, овације).

Међутим, у тим претећим позивима на неопходност остваривања и одржавања монолитног јединства владајуће партије крије се и и велика опасност за развој и опстанак демократских и плуралистичких односа у нашем друштву јер захтев за јединством партије очигледно се све чешће и отвореније протеже и на захтев да се то јединство у подржавању владајуће коалиције и њене политике остварује без остатка и у читавом друштву. Оно следећи овакав све отворенији облик ауторитарне владавине мора да без великих критичких расправа или упитаности следи ову популистичку матрицу политичког јединства која се успоставља у редовима владајуће странке. На који начин функционише ова матрица, можемо видети у опструкцији сваког покушаја опозиционих посланика да покрену критичку расправу о законским предлозима.

Овај процес може се видети и у начину како се остварује све отворенија контрола медија и поништавају елементарни услови за развијање и афирмисање дијалога и критичког мишљења. Медијска истраживања показују да је до сада било близу девет стотина насловних страна посвећених премијеру Вучићу, од тога је само двадесетак било пласирано у негативном контексту.

Ово је доказ више да се враћамо у времена када су медији били у непосредној служби владајућих олигархијских структура, сада само у измењеном и софистицираном облику који диктира свеопшта комерцијализација и у области информисања. На тај начин се поништавају основни приговори о постојању цензуре медија, која сада није огољена као у време једнопартијског режима, али начин функционисања је исти – отворено сврставање и служење владајућем режиму.

Након напада премијера Вучића на новинаре БИРН, они нису, осим на телевизији Н1, добили прилику да изнесу своју верзију приче о тексту који се бави испумпавањем воде из колубарских рудника, за њих су сви медији били затворени, а истраживачко новинарство је добило јасну поруку, да се његов глас неће далеко чути, нити ће имати озбиљнији утицај на формирање ставова у нашој јавности, за то су задужени службени медији СНС-а. Студио Б, Пинк, Информер, Наше Новине, Е- Новине и великим делом РТС. Овде се у потпуности остварује наговештај из афоризма Александра Баљка – „Велики вођа је звезда која сија у тами коју ствара“. А тама постаје све гушћа и злокобнија и на њеном ширењу већ својски ради читава машинерија владајуће странке и медији који су под њеном директном контролом, уверавајући нас да ми живимо у свету у коме наш европски и реформски пут обасјава нови култ великог вође, који ствара све разорније последице за функционисање нашег друштва.

Посебно је гротескно звучало покајничко удварање Вучића невладином сектору и његово обећање да ће водити од сада рачуна како процењује људе са којима се није слагао у оценама политичких процеса. Можемо ускоро очекивати да ће се у његовој саветничкој екипи појавити истакнути борци за људска права Наташа Кандић, Соња Бисерко или Јелена Милић, то ће бити истински врхунац његовог политичког и идеолошког конвертитства.

Међутим, у нашем политичком животу можемо препознати и веома специфичан феномен да је владајућа странка у многим приликама у исто време сама себи отворена опозиција или преузима улогу опозиције, непрестано отварајући унутаркоалиционе сукобе и при томе ловећи “непослушне“ функционере напредњака који нарушавају неприкосновеност политичког страначког јединства, јер је на делу право утркивање ко ће бити приљежнији у изливима оданости великом вођи напредњачке странке. Само треба видети на који начин је ова влада поставила новог директора „Железница Србије“, а у току дана повукла његово именовање (пошто је добила податке о његовом лошем пословању, а шта је месецима радила конкурсна комисија коју је формирала та иста влада) показујући при томе велики степен некомпетентности, неодговорности и дилентетантизма рушећи на тај начин свој већ увелико начети кредибилитет и то ефикасније него што то чине садашње нејаке и дезорганизоване опозиционе странке које као да постоје још само у клупама Народне скупштине при томе приморане да се боре за своја елементарна парламентрна и посланичка права.

Рад, рад, рад и само рад, апсолутизација утицаја извршне власти, подривање улоге и значаја парламентаризма и обесмишљавање улоге законодавне власти, негирање улоге опозиције и потребе за успостављањем критичког дијалога у друштву, стварање култа вође, разарање синдикализма, непрестано позивање на вољу народа као главно покриће за сваку политичку иницијативу владајуће странке, контрола медија и дезавуисање сваког настојања да се створи критичка јавност, све су то елементи популизма који је евидентан у начину владавине напредњачке странке и њене коалиције и који доводи до све изразитијих манифестација ауторитарног начина владавине. Зато као велика опомена могу послужити речи Алана Бадјуа: „Када чујете `реформе`, знајте да се ништа неће прооменити. То су реактивни субјекти. Они настављају по старом све говорећи о новом. То су реформе да би се нешто сачувало“.

Маринко М. Вучинић, НСПМ

фото: АФП