Почиње велики економски рат између Европске уније и САД

Прво су Американци у своју (и светску) економију упумпали најмање 5 билиона долара, што је приближно трећима укупног бруто производа Европске уније за 2013. годину. А сада је ЕУ одлучила да уради исто. Само мало друкчије

Брисел је изабрао погодно време за економску контраофанзиву. Вашингтон више не може да штампа новац без ризика да сам уруши националну економију. А Европска централна банка има довољно снаге да се не зауставља чак ни на објављеној суми, односно може да је подигне и до 2-2,2 билиона евра

Посебно је зато питање: хоће ли то трпети џентлмени у каубојским шеширима с обзиром да се социјални мир у САД првенствено држи на високом нивоу потрошње? Зато, чим буџет САД изгуби могућност да бесплатно дели „тачкице” за храну, и сам Фергусон може изгледати као дечија игра у песку. А Америка ће се бранити. Она то уме да ради. Ни степен њеног утицаја у Европи не треба потцењивати

Оно што се догодило са француским недељничићем „Шарли Ебдо” на очигледан начин је показало колико много Европска унија има својих болних тачака. Американци ће по њима у наредном периоду сигурно тући. Јако. Болно. Одлучно. Хоће ли Европа која се опустила издржати те ударе?

Зато су сви изгледи да ће током ове године доћи до правог финансијско-економског рата између Европе и САД. И, нека да Бог да тај рат остане само у сфери финансија и економије. Јер, пречесто су катаклизме таквих размера доводиле до размене ракетно-артиљеријских удара

ФОРМАЛНО, све је почело 16. јануара 2015. године. Са изненадном одлуком швајцарских банкарских мудраца да прекину сваку везу свог франка са европском валутом – чак и по цену да одједном изгубе 415 милијарди евра.

Због овога, веома сам пожелео да схватим шта су то Швајцарци ужасно сазнали кад су одлучили да у једном моменту „спале” пола билиона евра. А још је истовремено Европска централна банка све ошамутила објавом да почиње „квантитативно омекшавање” (упумпавање) на суму двапут већу од оне о којој су маштали чак најсмелији аналитичари.

Јер, сви су очекивали 500 милијарди, а упумпаваће се 1,08 билиона евра. За само 18 месеци. Дакле: приближно по 60 милијарди евра сваког месеца – све до септембра 2016. године.

По мом мишљењу, ово је почетак глобалног економског рата између Европске уније и САД. Да, управо то. Ни мање ни више. Уосталом, такви глобални ратови се никад не завршавају, само једна битка замењује другу.

Значи, формално је све почело 16. јануара 2015. године, али фактички датум почетка битке ипак треба тражити у 2012. години. Додуше, са тачним датумом постоји одређени проблеми. Није сасвим јасно да ли је то 9. јануар – када је државне обвезнице са негативном приносом на тржиште први пут изнела Немачка, или нешто раније када је своје вредносне папире – и то са нултим приносом – продала Холандија.

„Нулти принос” значи да се камата на такве државне обвезнице од самог почетка одређује на нивоу испод текуће инфлације.

Касније је овај процес постао још отворенији. Државе еврозоне су почеле да инвеститорима нуде да њихове обвезнице купе одмах под условом да купац на тој трансакцији чак изгуби део новца.

А знате ли зашто?

У случају Немачке, тражња обвезница под тим условима била је два пута већа од понуде. А Немачка је тада продала својих дугова у вредности 7 милијарди евра.

Неко ће се упитати: како је тако нешто могуће. Све је веома просто.

Власници великог новца – инвестициони фондови, инвестиционе банке, корпоративни капитал и сл. – суочени су са озбиљним проблемом. Новац имају, али нема пројеката у које би могли да га уложе.

При крају је екстензивни раст светских економија на рачун заузимања нових тржишта. Планета је већ „заузета”. Осим тога, чак је и само освајање тржишта почело да доноси све већу главобољу – нарочито је то било видљиво 2001, 2004. и 2008. године.

Нарочито хладан туш за инвеститоре била је хипотекарна криза у САД јер су се тада урушили финансијски институти који су дотад изгледали вечним.

Примера ради, банка Lehman Brothers је само дан уочи свог краха имала највећи могући позитивни кредитни рејтинг. А потом је дошло јутро и – 46 милијарди долара је престало да постоји.

Не желећи да им се једном догоди судбина клијената LB, инвеститори су почели да за своје капитале траже тихе луке у којима ће преживети период неизвесности.

Традиционално, најпоузданији инструменти за то су управо – државни дугови. Држава није приватни бизнис који може да банкротира и да нестане. Европске државе ће у овом свету увек постојати. А то значи да ће и плаћати своје дугове. У Великој Британији постоји изрека: „Од много чега се у животу може побећи, једино не може од смрти и пореза”.

Зато су инвеститори – сваки пут када су за приоритет имали да свој новац сачувају – почињали да купују државне обвезнице. Макар им гарантовале апсолутно шугав приход. Јер, главно је било то што државе не банкротирају.

Међутим, 9. јануара 2012. године се показало да су купци спремни да државама дају новац на зајам и без икаквог прихода. Чак и са губитком. Рачунајући: боље је изгубити пару него цео динар. А таквих се нашло веома много.

У Европи су ову игру почели да практично играју сви. До лета 2014. године – сума „негативних” дугова унутар ЕУ достигла је 500 милијарди евра. А до краја прошле године – када су и источноевропске владе схватиле „где је закопано благо” – сума је скочила до 1,2 билиона евра. Вероватно не изгледа само мени чудном подударност тих цифара са одлуком Европске централне банке о размерама „квантитативног омекшавања” које је најављено.

Уосталом, о томе нешто ниже. А засад треба указати да је овакво трошење слободног новца на дугорочне дугове довело до његовог испумпавања из реалне економије. Настао је зачарани круг. Зато се у еврозони успорава раст плата и осталих расхода. Заједно са њима престаје раст производње, а то, опет за собом повлачи, раст незапослености. Јер, мањак новца и посла доноси смањивање платноспособне тражње, а то за собом неизбежно повлачи смањивање продаје. Са свим минусима које то доноси. Укључујући и поскупљивање самог новца – дефлацију.

Што је у оптицају остајало мање евра, то је евро постајао скупљи у односу према другим валутама. Укључујући и амерички долар. Зато је, у светлу свега овога, крајње интересантно шта показује кретање званичног курса долара и евра.

Испоставило се да су САД још 2009. године радиле ово исто што је управо објавила Европска централна банка – упумпавале су у своју економију новац из ваздуха.

Прво „квантитативно омекшавање” (QE) Федерални резервни систем САД (централна банка) било је на нивоу 1,7 билиона долара. Потом је у новембру 2010. уследило QE2 на нивоу 0,6 билиона, а у септембру 2012. QE3.

Ова последња интервенција Федералних резерви је најинтересантнија. Почела је са 40 милијарди долара месечно, али је убрзо била повећана до 85 милијарди долара месечно. А притом није била орочена.

Само током првих 12 месеци функционисања, кроз QE3 у америчку (читај: светску) економију било је упумпано још 1,7 билиона долара. Америчка штампарија новца се зауставила тек крајем прошле године. Дотле је упумпала најмање 5 билиона долара, а то је приближно трећима укупног бруто производа Европске уније за 2013. годину.

Захваљујући томе, курс долар/евро подигао се са 1,25 (у фебруару 2009.) до 1,5 (у новембру 2009.). Интересантна љуљашка.

До јуна 2010. курс се поново спушта на 1,22, а у новембру те године је опет 1,45.

Током целе 2011. године међу Европском централном банком и америчким Федералним резервним системом трајало је безмало спортско надметање. Курсеви су скакали попут пинг-понг лоптица – између 1,47 и 1,37.

Међутим, крајем те године курс је поново испод 1,3 и наставља да пада. Закулисни методи су слабо помагали. Американци су успевали да курс подигну до 1,35 и да га на том нивоу држе приближно три месеца. Након тога све се опет поновило. У јуну 2012, курс је већ 1,25, а у јулу – чак 1,2.

Кога онда може да изненади што Федерални резервни систем већ у септембру исте године укључује QE3?

Великим појефтињавањем долара САД решавају два своја стратешка задатка одједном. Прво: побољшавају (смањују минус) свог спољнотрговинског биланса. Јер, јефтин новац, с једне стране, стимулише Американце да чешће подржавају своје произвођаче, а са друге – још више повећавају профитабилност експорта америчких услуга. Друго: раст курса за 35 одсто аутоматски отвара пут америчкој роби на европска тржишта, што је САД животно неопходно.

Прво QE је показало чудо. Буквално из ничега, САД су добиле пораст конкурентности своје економије за 25-30%!

Међутим, чудо и јесте чудо зато што се догађа само једном. Када се понови, оно постаје део интересантне свакодневице, а већ трећи пут постаје досадно и престаје да функционише. Зато, упркос својим чудовишним размерама, QE3 није Федералном резервном систему САД донело очекивани резултат.

Изнад 1,3 курс долара према евру није био подигнут. На пример, у новембру 2013. је поново пао на 1,27, а потом се „шетао” у марту, мају и јулу исте године.

Тек нешто касније, курс је почео да се некако помера навише, па је новогодишњи ватромет дочекао на нивоу 1,38. Потом су дошли фебруар 2014, Украјина и Мајдан. „Беркут” који је горео у пламену бензина. Плус заоштравање односа између „западног света” и Русије. На том таласу се курс некако подиже чак до 1,4, али само на пола године. Упркос свим напорима, од маја је опет почео да „вене”. Тихо и полако, али незаустављиво. Све до 1,25 у октобру.

Потом је Федерални резервни систем ударио у границе сопствених могућности. Штампати папир и продавати га за новац до бесконачности није могуће. Зато су штампарске машине морале да буду заустављене. А то се одразило на курсу. Крајем прошле године спустио се до 1,22, а сада је још нижи – 1,14.

Какве везе све ово има са „квантитативним омекшавањем” које је објавила Европска централна банка? Ево какве.

Почетком 2014. године укупни национални дуг 17 држава чланица Европске уније (EU17) био је 8,841 билион евра или 92,7 одсто укупног националног дуга целе Европске уније (EU27). То је за 2,7 одсто више него 2013. године. А укупни дуг свих земаља ЕУ у 2014. години износио је нешто преко 11,3 билиона евра.

Према званичном саопштењу, Европска централна банка ће у наредних годину и по у куповање тих дугова месечно усмеравати 60 милијарди евра.

Државни буџети чланица ЕУ неку посебну разлику неће приметити. Осим што ће држаоци државних дужничких папира – уместо приватних и корпоративних инвеститора постати претежно централне банке држава чланица. Према плану, националне банке ће обезбеђивати 80 одсто ликвидности тог пројекта. Зато ће се сви инвеститори, који су се крили по оним лукама, опет наћи са гомилама новца са којим не знају шта ће усред економског невремена.

Реч је о безмало десет одсто укупног дуга земаља еврозоне. Та сума ће неизбежно потиснути курс долара према евру још јаче наниже. Аналитичари Goldman Sasch прогнозирају да ће се долар и евро изједначити (тј. да ће курс бити 1:1) током ове године, чак најављују даље снижавање – до 0,9 долара за евро до краја 2017. године.

За Сједињене Државе то је смрт, или нешто њој блиско. Сва америчка роба и услуге са сваким кораком курса „наниже” постајаће све скупљи. Разлика између 1,5 и 1,14 је 31 одсто – управо за толико је све америчко постало неконкурентније.

Према различитим оценама, укупни дефицит спољнотрговинског биланса САД за 2013. годину био је приближно 450 милијарди долара. У суштини био је већи. По реалним робним цифрама, достизао је 650-700 милијарди долара. Напросто, губици на роби од 250-270 милијарди долара били су прикривани позитивним салдом спољнетрговине разним услугама. На пример, добит таквих интернет-гиганата, какав је Google, који сам ништа не производи, али веома добро зарађује себи за „пљескавицу са кечапом”.

Ето тако, поскупљивање долара за 31 одсто доноси ризик померања тог биланса за 200 милијарди долара у минус – за рачун губитка дела извозних тржишта. Јер, Америка већ одавно ништа јефтино не нуди. Само скупо. Софтвер. Технологије. Хајтек-опрема. А све то, ако поскупи за трећину, постаје јако неинтересантно за страног потрошача.

Негативни салдо трговинског биланса зато има све шансе да скочи на 1 билион долара годишње. Сва америчка нафтна привреда се затвара. Њени основни економски стубови, попут корпорације Boeing, суочавају се са знатним проблемима с продајом и задржавањем тржишта која са радошћу почиње да преузима AIRBUS.

Све у свему, могло би се помислити да за Европу наступају „чоколадна времена”. Ипак, не треба журити са закључивањем.

Брисел је заиста изабрао погодно време за економску контраофанзиву. Вашингтон више не може да штампа новац без ризика да сам уруши националну економију. А Европска централна банка има довољно снаге да се не зауставља чак ни на објављеној суми, односно може да је подигне и до 2-2,2 билиона евра.

Посебно је зато питање: хоће ли то трпети џентлмени у каубојским шеширима?

Немојмо заборављати да се социјални мир у САД првенствено држи на високом нивоу потрошње. Зато, чим буџет САД изгуби могућност да бесплатно дели „тачкице” за храну, и сам Фергусон може изгледати као дечија игра у песку. Америка ће се бранити. Она то уме да ради. А и степен њеног утицаја у Европи не треба потцењивати.

Оно што се догодило са француским недељничићем „Шарли Ебдо” наочигледан начин је показало колико много Европска унија има својих болних тачака.

Американци ће по њима у наредном периоду сигурно тући. Јако. Болно. Одлучно. Хоће ли Европа која се опустила издржати те ударе?

Поврх свега, слободни новац ствара проблем и сам по себи. Он је као бомба без осигурача: захтева тренутно улагање. А слободних тржишта за улагање нема.

ЕУ са Русијом води рат санкцијама. Русија за ЕУ зато остаје недостижна чак и као тржиште. Укинути санкције било би за Брисел наравно разумно, али је премного оних укључујући Американце, који томе успешно сметају.

А југоисточна Азија? Не, ни то није решење.

Тешко је у Кини продати европску робу која се производи и у самој Кини. А остале земље тог региона под своје је већ узео Јапан. Уосталом, Централна банка Јапана и сама се упустила у QE на нивоу 56 милијарди долара месечно па цео регион „полива” јефтином јеном.

А земље БРИКС? То апсолутно није тај обим тржишта.

Испоставља се, дакле, да новац нема куда. Остаје само да се пробија у Америку. На то, по свему судећи, Брисел и рачуна. Уосталом, ако се погледа – онај билион евра Европска централна банка има намеру да подели између земаља еврозоне, а одатле следи један важан закључак.

Недељник Spiegel објавио је да ће помињани откуп дугова бити изведен у складу са величином земаља чланица ЕУ. Највише новца (18 одсто) добиће Немачка. После ње: 14 одсто Француска, 12 одсто Шпанија, 9 одсто Италија. Удео осталих земаља неће бити већи од 5 одсто, а за неке – чак ни изнад 0,5 одсто.

Грчкој није намењено уопште ништа, пошто њени показатељи не задовољавају захтеве.

Ствари овако стоје упркос томе што половина свих суверених дугова у ЕУ припада источноевропским државама. Из овога следи закључак да Немачка и Француска очигледно добијају превише новца. Не само зато што су највеће.

Очито се ради о прогнозираном могућем изласку Грчке из еврозоне. Самим тим, већ у овој години ће им бити потребно приближно 200-300 милијарди евра за подршку сопственом банкарском систему.

Биће да су све ово и схватили швајцарски банкарски мудраци. Зато су и пожурили да одједном исеку све конопце којима је њихов франак везан за евро. Не обазирући се на губитке.

Уосталом изгледа да је и министар финансија Русије из истих разлога 14. јануара изјавио да ће Централна банка РФ на тржишту продати девизе из Резервног фонда, „вероватно чак до краја овога месеца”. А у том фонду се, поред осталог, чува 40,82 милијарде долара, 31,39 милијарди евра и 5,76 милијарди британских фунти.

С обзиром на све, сви су изгледи да ће током ове године доћи до правог финансијско-економског рата између Европе и САД. И, нека да Бог да тај рат остане само у сфери финансија и економије. Јер, пречесто су катаклизме таквих размера доводиле до размене ракетно-артиљеријских удара.

Европа ипак има и једну добру варијанту. Не само да преживи, него и да гарантовано победи.

За то је потребно једино да успостави нормалне, равноправне, пријатељске и обострано корисне односе и сарадњу са Русијом. Тада се и њена негативна зависност од САД може прилично лако купирати, а Европљани свом новцу могу наћи корисну примену. Друга је ствар што је за то неопходна одговарајућа политичка воља.

Имају ли је у Европској унији – ускоро ћемо имати прилику да видимо.

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС, независни експерт

Факти