Шиптари масовно беже из НАТО гулага!

У рану зору десетине младих људи чекају да из Приштине крену за Београд. Брачни пар и дете са хлебом у пластичној кеси улазе преко пута аутобуске станице, код рекламе „Мермер Бил Клинтон Куманова”. Петак је, путује тек неколико Срба, све су остало Албанци, одлазе с Косова. За нама су још два аутобуса.

У загушљивом возилу смењују се гробна тишина и општи жамор, као код људи који стрепе од нечега. Ћуте и плаше се, па онда страх и бојазан утапају у размену неких бесмислених речи које их храбре, а изгледа да се припремају за испитивања и саслушања која их чекају.

За сат времена на Мердару на косовској страни прелаза почиње најгоре малтретирање. Оштар поглед и одмеравање, па онда строго и агресивно питање, па извођење напоље, па опет улазак тројице – што полицајаца, што цариника. Опет излазе неки људи, мрмљају у браду псовке, одлазе у контејнере из којих се враћају, ваљда слободни. Оваква врста малтретирања била је ретка на изласку с Косова, она се годинама примењује на Србе који улазе на КиМ.

Репресија се однедавно примењује према Албанцима, од тренутка када су схватили да се преко централне Србије, након договора о слободи кретања, могу домоћи Запада. Хиљаде људи беже са „слободног Косова”, а албански полицајци без икакве основе формално покушавају да их зауставе. На питање куда иду, најједноставнији одговор је: у Београд на лечење, у Суботицу код рођака. Други сат понижења на Мердару почиње, а да се он не би догађао обично неко од путника скупи по пет евра за полицију – и све је мирно. Јутрос је нешто пукло у ланцу, а очигледно да је неко од саслушаваних и извођених Албанаца приупитан о новцу, па је полицајац округлог лица и црне пути и гласом чувара логора подвикнуо: „Ко тражи пет евра за прелазак границе?! Били су неки људи, ко је тражио и коме је рекао да треба да да пет евра?”

Онда наређује возачу, који се тресе од муке, да аутобус врати назад, окрене према Приштини и чека. Све време стоји изнад њега, а кад је завршио заокрет, нареди му да затвори аутобус и да нико не излази напоље. Са собом је узео возаче и неке путнике, а остале је оставио да се даве, заједно са децом, у овом превозу за сиротињу.

У безнадежном чекању једна службеница ОЕБС-а не може да издржи и излази напоље, прилази полицајцу, представља се, пита, понавља питање: он ћути, реч не проговара. Она одустаје и враћа се у загушљиву кутију. Зачудо, аутобус се окреће према Београду и стаје у ред за прелаз преко ове гвоздене завесе. У серијама се враћају личне карте, нико није задржан.

Куда иду ови људи? Ко им је уништио живот и шта их чека у сусрету са тврдом границом Европске уније у коју ће ударити за мање од једног дана?

Одлазак ових људи на терену је подржан и оснажен од косовских власти јер је ово маса незадовољника и издржаваних особа. Уосталом, ово су гласачи екстремног покрета „Самоопредељење” Албина Куртија и Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја. Тако се решавају беде и гласача. Уз то сигурно је да ће овај млади, модерно одевени човек, ако се докопа било каквог посла, шверца или западне социјале – својој сестри, мајци упутити сто евра да преживе. Од те цркавице грицнуће нешто и администрација у Приштини. Понижење на Мердару пуни тренутно џеп полицајцу; каже Европи: ми све радимо да их зауставимо; поручује Албанцима: не враћајте се!

На српској страни улази крупан полицајац, ниско опасаног пиштоља чија дршка удара, редом, у свако седиште. Брзо узима личне карте, никога не гледа, онда исто тако муњевито и сурово избацује ону породицу са дететом и хлебом, јер немају косовску крштеницу као остала деца, а уместо њега показују „екстракт” у који је уписано и држављанство, а то се не признаје. „’Ајде, ’ајде… Брзо кући назад, фију!”, виче и одлази у пластичну кутију. Сваку косовску личну карту овај човек дебелих прстију мора да претвори у статусно неутралну потврду. Штампач не ради, па га удара и вади тонер.

Трећи сат увелико пролази, јад, беда и понижење расту. Овде се рађа зло, овде се догодио суноврат сваке слободе, овде су регрутовани исламисти, одавде ће у Европу без граница, преко разрађене и плаћене везе која чека да им истресе ово мало сиротиње из џепова. Ко има храбрости да укине ову фабрику мржње?

Улазимо у четврти сат, аутобус креће, Здравко Чолић пева на радију: „Писаћу јој писма дуга!”

Живојин Ракочевић, Политика

Фото Ж. Ракочевић