У данимама када је једна од ударних вести раст швајцарског франка, и када су сви они који су узели кредите у тој валути све време на дигитрону да виде колика ће им сад рата бити, има и оних који су успели да на легалан начин доскоче банкарима.

Ево исповести једног суграђанина коме је то пошло за руком.

Текст преносимо у целости:

И међу кредитно способним грађанима Србије постоје они који су више способни и они који су једва способни. У коју групу спадам схватио сам када ми је приспела трећа рата кредита. Било је то пре седам година, а неколико месеци пре тога, дилему да ли да узимам кредит у еврима или динарима, пресекао сам врло једноставно.

Морао сам то да урадим у динарима, јер за њих није тражен депозит, који ионако нисам имао.

Јер, што бих узимао кредит ако имам евре у сламарици. Јесте да је за динаре била готово дупло већа камата, али дуг на кредитној картици које ми је банка лукаво увалила и тиме бацила у дужничко ропство, од неких 150.000 динара, две године ми је таворио. Никако нисам успевао да смањим минус, а само сам отплаћивао камату на главницу. И то би ишло унедоглед да ми није синуло да помоћу кредита скинем омчу око врата. Рата би ми била колико и претходна месечна камата, а за три године бих се тако извукао из минуса.

Убеђивала ме је банкарка да је боље да се задужим са евро-клаузулом, али сам остао упоран да пробам у динарима. Узео сам зајам да вратим дуг и да ми се нађе која пара у црном фонду. Кад ми је исплаћена динарска кредитна свота могао сам да купим око 5.000 евра. Анулирао сам рупу на кредитној картици и јоште купио беле евре за црне дане.

Тај трећи месец динарска рата ми више није била еквивалентна евро стотки већ је била око 85 евра. Све у свему, педантно сам бележио колико би ми сваког наредног месеца динарска рата била у еврима и схватио да сам способнији него што сам мислио. Сума сумарум, да не давим, банка ми је дала 5.000 евра, а вратио сам јој нешто мало више од 4.000. Преведено, од клизања динара, уместо банке, ја сам имао користи.

Давањем кредита са девизном клаузулом банке су на нашем тржишту имале екстрапрофит. Продајући клијентима новац као робу, зарада банака свуда у свету требало би да је исказана у каматама. Код нас додатну и то велику зараду банке стичу на курсним разликама. Све то завијено у лепу и помало неразумљиву форму, са разним либорима, еуриборима, номиналним, есконтним и интеркаларним каматама, па трошковима одржавања кредита, текућег рачуна, провизијама на одобравање и накнадама за уверења из кредитног бироа и куповину меница…

Што компликованије, то боље по банку, а лошије по клијенте.

Бавећи се такозваном простом математиком, обрнутим редом, множећи износе рата са периодом отплате, упоређивао сам коефицијенте или просто речено, колико динара узмеш, а колико вратиш. И ту сам схватио да постоји ранг-листа банака, од оних које ти за динар траже 1,40 до оних које хладнокрвно за динар отимају читавих 1,80.

И који сам рецепт употребио да им доскочим: Отворио сам текуће рачуне у три банке и подигао динарске готовинске кредите све до лимита од пола плате, куповао евре на улици и давао их банкама на орочену штедњу па је и ту кануо који еврић. Чак сам у једној од тих банака рефинансирао сопствени кредит, јер су услови постали повољнији, у преводу, смањио рату, а добио и мало динарског кеша.

Да нисам усамљени јахач, о том бингу сам причао и пријатељима па ме је више њих следило. И нису се покајали. Отели смо тако банкама курсне разлике играјући на процену емпиријско-здраворазумских сазнања да ће динар да клиза. Када је све то почело, евро је вредео, сећам се око 72 динара, а данас око 122. Толико.

Извор: Политика