Сергеј Иванов: „Наш вечни противник је – Енглеска“

На семинару у подмосковском Аносину говорио и Владимир Путин, а пре њега – шеф администрације Кремља Сергеј Иванов, а после њега – историчар Александар Мјасников, један од аутора изложбе „Романови. Моја историја“,који је указао да су многи успешни руски цареви страдали под загонетним околностима због тога што нису одговарали земљама Запада

Указао је да је Херценов часопис „Колокол“, који је критиковао Русију, финансирао Ротшилд. И нагласио: „То је биопрви Викиликс у којем су штампани извештаји о затвореним заседањима Државног савета“

Чули су се протести, али је генерал Иванов рекао: „Мени се допало предавање“. Па подвукао: „Наш вечни противник је – Енглеска, која је према нама увек лоше поступала и то ће и даље чинити“

Сада смо у геополитичком рату и више не треба да се претварамо да верујемо у добар однос према нама, већ да ствари називамо правим именом, што и чине Владимир Путин говорећи о политици обуздавања која се вековима спроводи, и Сергеј Иванов говорећи о вечном противнику

Ово је важно не само ради јасноће у односима са Западом, него и за унутрашњу политичку ситуацију. Не ради тога да бисмо, како воле да понављају наше космополите, створили лик непријатеља и спустили гвоздену завесу, већ да бисмо покренули процес преформатирања „елите“ у правцу формирања уистину национално мислећег руководећег слоја

Данашњи предлози Дејвида Камерона да се Русија искључи из међународног платног система – само су дечје шале у поређењу са оним што су Англосакси спремни да згодном приликом учине са нама. А то што они сада немају такве могућности на војном плану, значи само једно: у свим другим правцима њихови напори за дестабилизацију Русије само ће се појачавати. То није разлог за забринутост, зато што упозорен – значи наоружан.

У ПОДМОСКОВЉУ се наставља рад семинара на којем учествују руководиоци региона. Једно од предавања које је изазвало одјек било је предавање са освртом на тајне операције Лондона против Русије.

Судећи по збуњеној реакцији неких учесника, многима није лако да се растану од лагодне слике руске историје у којој су увек у свему криви сами Руси.

На семинару у Аносину у четвртак је говорио председник Путин, а пре њега говорио је и одговарао на питања шеф администрације Кремља. А после Сергеја Иванова, историчар Александар Мјасников, један од аутора изложбе „Романови. Моја историја“, која је отворена у Мањежу, одржао је предавање о дому Романових.

Текст говора Мјасникова није директно доступан, али ево како га приказује лист РБК:

„Његово предавање потпуно се уклапало у „конзервативни“ тренд: многи успешни руски цареви страдали су у загонетним околностима због тога што нису одговарали земљама Запада, опозиционари су финансирани из иностранства, а Новоросију уопште нису основали Украјинци.

Борис Годунов био је први изабрани цар и генијални владар, истакао је Мјасников. Међутим, настали су глад и „отпор споља“. Годунов је изненада умро, а из симптома његове болести недвосмислено следи да су „човеку слеђа из све снаге разбили главу“. Николај Први наводно није издржао патње због пораза у кримској кампањи. Али, ми нисмо изгубили ни један метар у Кримском рату“ – приметио је Мјасников и претпоставио да су о тешким последицама кампање почели да говоре „са стране Запада“.

Мјасников није пропустио да дода да је Херценов часопис „Колокол“, који је критиковао Русију, финансирао Ротшилд.

„То је први ,Викиликс’, – рекао је он и испричао да су у часопису штампани извештаји о затвореним заседањима Државног савета“.

Према извештају РБК, предавање историчара разбеснело је кировског губернатора Никиту Белих који је чак упитао Сергеја Иванова: „Да ли ми добро разумемо да ово предавање треба сматрати за званичну историју? Предавање се већим делом састојало од прича и анегдота“.

Белиха је посебно револтирало саопштење о Кримском рату у којем је Русија имала 150 хиљада погинулих, а такође и о Херцену.

„Мени се допало предавање“ – одговорио је Иванов и истакао даје предавање историчара Мјасникова било занимљиво и да би било досадно слушати само чињенице из уџбеника.

„Што се тиче Херцена. Наш вечни противник је – Енглеска, која је према нама увек лоше поступала и то ће и даље чинити“ – додао је шеф председничке администрације.

У овој причи све је вредно пажње – и реакција Иванова на питање Белиха и то како либерална штампа подругљиво излаже говор Мјасникова, наравно, и сам револт губернатора због „прича и анегдота“.

Речи Иванова изузетно су значајне због тога што човек који је по линији Спољне обавештајне службе провео много година у Лондону и који је најближи председников сарадник, без икаквих ограда говори оно што никако не улази у главу наших западњака – истину.

Русија има историјског геополитичког противника који током многих векова гледа на нашу земљу као на претњу својим плановима о глобалној доминацији и чини све да би нам нашкодио. И даље ће то чинити зато што је такав англосаксонски стил поступања са противницима, таква је сама суштина англосаксонског односа према Русији, према сили која је пре два века сметала плановима светске доминације Лондона и данас смета глобалном пројекту Вашингтона и Лондона.

У томе нема ничег чудног, такав је карактер конфронтације две цивилизације различитог правца (и духовно и геополитички) – чудно је нешто друго, да ту једноставну истину не жели да призна значајан део наше постсовјетске „елите“. Да ли их, можда, због тога све чешће и називају „петом колоном“?

Не, наравно.

Већина оних који категорично не прихватају тврдњу о томе да су Англосакси историјски геополитички противник Русије нису уопште никакви национал-издајници, они искрено сматрају да Русија нема вечне непријатеље, и да су, заправо, све наше невоље због нашег немара, због тога што имамо „премало Европе“. Тако су их учили.

Чак и када они признају да Русија има непријатеље – као сада, кад једноставно немају куд, онда ту чињеницу објашњавају тиме да смо ми сами криви, претерали смо сваку меру у одбрани националних интереса (ова синтагма се морала научити), а иначе може се са свима на леп начин договорити. Међутим, руска историја је поред осталог лепа и због тога што нам даје многобројне примере свих форми и метода, од тајних до јавних, помоћу којих су Англосакси спроводили политику обуздавања Русије.

Кад је дошао на власт, Путин је на прво место ставио националне интересе, али дуго времена радије није показивао спољном свету да ми знамо како се Англосаксонци у стварности односе према нама.

Жеља да се гласно не говори о томе да знаш како се према теби односи противник и упорно коришћење термина „партнери“, били су не само израз добре воље (Русија уистину није намеравала ни са ким да се сукобљава), него и настојање да се добије време за сакупљање снага, за обнављање одбрамбене и економске моћи земље.

Сада кад смо се суочили са покушајем одсецања Украјине од Русије, нашли смо се у ситуацији геополитичког рата и више не треба да се претварамо да верујемо у добар однос према нама, већ да ствари називамо правим именом, што и чини Владимир Путин говорећи о политици обуздавања која се вековима спроводи, и Сергеј Иванов говорећи о вечном противнику.

Ово је важно не само ради јасноће у односима са Западом, него и за унутрашњу политичку ситуацију. Не ради тога да бисмо, како воле да понављају наше космополите, створили лик непријатеља и спустили гвоздену завесу, већ да бисмо покренули процес преформатирања „елите“ у правцу формирања уистину национално мислећег руководећег слоја.

Зато што кроз искушења земљу могу да воде само људи који чврсто стоје на националној основи, дакле, они који воле и знају историју своје земље, зато што само то даје могућност да се дефинишу циљеви и граде реални планови за будућност, да се разумно процењују претње и проблеми како унутрашњи, тако и спољни.

Зато они који се смеју познатом „Енглескиња пакости“, називајући то конспирологијом и празним причама, постају опасни за сопствени народ.

Игнорисање историјског искуства Русије, укључујући и историју наших односа са Енглеском, значи намерно или ненамерно припремати тла за понављање оних истих трагедија које су се већ десиле у нашој историји.

Апсурдно је мислити да противник делује против нас само на спољном геополитичком фронту (у регионима које је већ урачунао у свој плен после 1991., или у било којој тачки света), или на економском и идеолошком плану. Он исто тако покушава да искористи наше унутрашње противречности и осетљива места за слабљење Русије, за стварање проблема и тешкоћа у њој, за промену власти и њеног курса.

Односно, он делује исто онако како је поступао током свих последњих векова када није имао могућности да обуздава Русију директном силом, као што је то било 1853.

Подржавање антивладиних емиграната или интензивне кампање демонизације наших владара и земље у целини у очима западне јавности, субверзивно деловање у „врућим“ регионима попут Кавказа или коришћење космополитски расположених снага унутар руске елите – све то се више пута понављало током дуге историје рада Англосаксонаца против Русије. Ипак, било је и акција много већих размера.

Убиство Павла Првог 1801. (завера је припремљена уз активно учешће Енглеза) спречило је савез Петрограда и Париза, који је претио енглеској империји, убиство Григорија Распутина (у којем је учествовао енглески обавештајац), био је финални акорд пре фебруарског преврата 1917., који је припремљен уз непосредно учешће англофилске партије и британске амбасаде.

Чак су и два рата између Немачке и Русије у претходном веку у знатној мери испровоцирани игром Лондона у подстицању Берлина на рат на истоку (1914. брижљиво су убедили кајзера да Енглеска неће ући у рат, а нападу Хитлера на СССР претходио је долазак Хесеа на Острво, после којег се други фронт није отварао до 1944.)

Више нису тајна Черчилов план о наношењу удара на СССР уз коришћење снага Вермахта у мају 1945. и годину дана касније његов предлог Американцима да нанесу нуклеарни удар по Русији.

Према томе, данашњи предлози Камерона да се Русија искључи из међународног платног система – само су дечје шале у поређењу са оним што су Англосакси спремни да згодном приликом учине са нама.

А то што они сада немају такве могућности на војном плану, значи само једно: у свим другим правцима њихови напори за дестабилизацију Русије само ће се појачавати. То није разлог за забринутост, зато што упозорен – значи наоружан.

Нас не упозорава обавештајна служба, ни Путиново искуство, већ наша сопствена историја.

И њено познавање је – наше главно оружје зато што су све наше главне невоље почињале онда кад смо заборављали њене лекције.

Хвала Богу, сада нам заборав сигурно не прети.

Пише: Петар АКОПОВ

Превела Ксенија Трајковић, Факти