Београд – Алистер Кембел, саветник за медије бившег британског премијера Тонија Блера, одржао је крајем јануара предавање за све портпароле министарстава у Влади Србије. Ово гостовање организовано је врло дискретно, али је потврђено београдском дневнику „Данас“ у Немањиној 11.

Новинару овог листа је речено да је предавање уприличено у оквиру програма за унапређење комуникације, како интерне тако и екстерне“, уз опаску да се сваког месеца у Београду угости понеки предавач из области комуникација.

Међутим, Алистер Кембел није тек још један „спин доктор“, како се на западу често карактерише особа задужена за то да владино виђење различитих проблема буде у медијима и доминантно.

Њега је својевремено посланица Конзервативне партије Ен Виткомб назвала „принцом таме“.

На питање ко финансира те обуке, односно да ли се трошкови покривају из буџета Србије, рекли су да се пројекат финансира „из фондова Европске уније и Уједињених Арапских Емирата“.

Кембел је неспорно веома способан, продоран, али и контроверзан члан најужег тима Тонија Блера из времена кад је овај био главни станар Даунинг стрита 10. Био је део премијеровог тима у две веома контроверзне одлуке. Прва је била бомбардовање СР Југославије 1999. године без мандата Савета безбедности УН, а друга инвазија на Ирак 2003. године под изговором да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење. Како се испоставило, никаквог оружја није било, али то није спречило Тонија Блера да у парламенту изјави како је „напад Ирака могућ за 45 минута“!

Од првог дана се сумњало да је Кембел имао утицај на Блера који далеко превазилази званичну функцију „спин доктора“, па тако и у одлуци да се нападне Ирак. Због тога је и сведочио пред чувеном Чилкотовом комисијом која би ускоро требало да објави извештај о томе да ли је Британија ушла у рат у Ираку из побуда заснованих на лажи.

Кембелу се прошлост не импутира. Он је сам о њој писао у књизи „Блерове године“ коју је издао 2007. године и у којој је, између осталог, детаљно објашњавао стратегију медијског рата против Србије. Реч је о дневницима Кембела, па тако под датумом 2. април 1999. он пише:

„Још увек сам јако уморан и од исцрпљености сам почео да осећам трнце у ногама. Губили смо пропагандни рат против Срба. Тони Блер је звао раније и желео да се ствари јако убрзају. Разговарао је са Клинтоном о претераној опрезности војних стратега“.

Шест дана касније „принц таме“ је поново у своје белешке уписао утиске:

„Војно, НАТО је вишеструко моћнији од Београда. Али Милошевић је имао потпуну контролу над својим медијима и наши медији су били осетљиви на оно што су они објављивали. Могли бисмо да изгубимо битку за јавно мњење и уколико спустимо гард у неким од држава НАТО имаћемо проблем да ово наставимо“.

Неколико дана касније Алистер Кембел одлази у Брисел где у команди НАТО има разговоре са тамошњим званичницима. Поново је у дневник записао своје речи из којих се јасно види како Кембел види улогу медија у кризној ситуацији, али и како је као медијски саветник инструирао ратне акције.

„Требао нам је стратешки приступ комуникацијама, снажнија централизација, тако да се све престонице осећају делом онога што смо говорили и радили… Било је мало застрашујуће што сам, на врхунцу војне кампање, седео с генералима и говорио им како да је воде, бар кад је реч о медијској страни, и жалио им се да у медијској кампањи недостаје дисциплина која се од војске очекује. Објаснио сам му да нисам залуђеник слободом медија и заиста сам осећао да понекад превише одајемо. Рекао сам му да не бих приказао напад на воз. Од тога нисмо имали никакве користи. Уколико водите рат, морате ратовати на свим нивоима“.

Много година касније, Кембел мало другачије гледа на Балкан, мада се никада јавно није покајао због онога што се крајем 20. века догађало. Поводом објављивања његових дневника „Моћ и народ“ Кембел је дао интервју београдским „Вечерњим новостима“. Упитан о оптужбама за ратне злочине ОВК и ратног злочинца Хашима Тачија, он је 2011. рекао да је свестан оптужби против Тачија, али да о томе не зна више од онога што је прочитао у британским медијима.

Кад су га подсетили и на извештај Дика Мартија из Савета Европе о трговини органима, Кембел је рекао:

„Колико је мени познато, Тони Блер није имао сазнања о таквим злочинима. Да се разумемо, злодела о којима се говори заиста звуче грозно. Па ипак, ништа ме и даље не може убедити на НАТО није требало да дејствује“.

Данас је Кембел велики заговорник чланства Србије у ЕУ. Заправо, жели читав Балкан у Унији. У септембру 2011. је објављено да је Алистер Кембел добио посао саветовања у стратегијским комуникацијама владе на окупираним територијама, сарајевско „Ослобођење“ је у октобру 2013. године донело причу о Кембелу као саветнику Златка Лагумџије тадашњег и данашњег шефа дипломатије БиХ. Лагумџија је у интервјуу за „Фејс ТВ“ признао да је ангажовао Кембела, вероватно најскупљег спин доктора на свету. Нагађа се да услуге масно наплаћује, па тако један његов консултански дан може коштати од 5.000 до 20.000 фунти.

Од порнића до Даунинг стрита

Алистер Кембел је новинар по професији. Почетком осамдесетих прошлог века каријеру је почео писањем порнографских прича, а наводно се једно време лечио и од алкохолизма и депресије. Каријеру је почео да гради у „Дејли мирору“ покушавајући да се пробије у спортском новинарству. Његова политичка звезда почела је успон 1994. године када на челу британске Лабуристичке партије долази Тони Блер. Кембел постаје портпарол партије, а директор за комуникације и стратегију владе постаје 1997. године кад су лабуристи победили на изборима.

Кларкова супер бомба

У уторак 27. априла 1999. Алистер Кембел се састао с тада главнокомандујућим снага НАТО у Европи, генералом Веслијем Кларком: „Он ми је рекао да постоји бомба коју желе да употребе и која може да уништи простор величине четири фудбалска игралишта. Рекао је да Срби не знају да је имамо. Питање је једино да ли да их упозоримо или је једноставно употребимо? Тешко питање. Рекао сам, уколико је ипак употребите, јавите нам раније да бисмо могли да смислимо одговарајуће објашњење“.

Шредерова кампања

У Кембеловом дневнику занимљив је и 25. април 1999: „Немачки канцелар Герхард Шредер ме је питао како тече наша кампања дезинформисања. Рекао сам му да би текла много боље кад би се укључило још неколико Немаца“.

Љ. Ивановић, Вести

фото: Graeme Robertson/Guardian