БАНАТСКА, сапуњара, панчета, поребруша, потрбуша, димљена, барена, посута млевеном паприком, адидаска, са прљеном кожицом, љута, од гроника… само неке од многобројних врста сланине којима ће до недеље “брке омастити” посетиоци чувене “Сланинијаде” у панчевачком селу Качареву.

Изложене на стотинама тезги и штандова, готово да збуњују посетиоце. Ком продавцу прићи? Коју купити? Коју прво пробати? А све неодољиво маме. Изгледом, бојом, а најпре својим препознатљивим мирисом. Оним што отвара апетит и “тера воду на уста”. Њега не могу да ублаже ни потру чак ни они од роштиља, прасића на ражњу, топљења чварака, па ни паприкаша и масног пасуља који се крчкају у котлићима.

– Ајде, изволт’е, окусите моју лепотицу и одма’ ће вам бити јасно да не постоји задовољство веће и зашто је сланина пут до ваше среће – стиховима купце позива Жељко Велиновски из Качарева док показује комад праве, домаћинске, прошаране сланине. – Погледајте је добро са свих страна. Има ли данас на овом сајму боље?

Да има рећи ће сваки сланинар. А окупило их се више од 300 из свих крајева Србије. Али, за “најмасније село” чуло се по белом свету, па су у Качарево стигли и узорци сланине из Кине, Италије, Мађарске, Француске, Словеније, Црне Горе, Хрватске… Сви поносно изложили своје сланине и баш сваки произвођач тврди да његовој ниједна друге није ни прићи.

– Цео овај фебруарски гастрономско-гурмански угођај и такмичење, поникли су баш из овог љутог ривалитета и ината Качареваца, старих сланинара – подсећају Ненад Шалетић и Милан Ајдер, из организационог одбора “Сланинијаде”. – У старој качаревачкој “пољопривредној” кафани, давне 1987. године неколико њих тврдило је да има најбољу, најукуснију, најдебљу и какву све “нај” сланину. И тог дана роди се идеја, а прва наша “Сланинијада” одржана је годину касније. Нису је прекинуле ни најтеже санкције, а ни увек присутне године некаквих економских криза.

БЕЗ ПУШТЕНОГ ПРАСЕТА

ПОСЛЕ протеста удружења за заштиту животиња, “Сланинијада” ће и ове, као и прошле године, проћи без такмичења “Пуштено прасе”, које је овој манифестацији годинама давало посебан печат. Прасе пуштено из џака, припадало је оном ко га ухвати. Нови власник је, налагала су правила, током наредне године морао о њему добро да се стара и да га тови најбоље што може. А, онда догодине да понуди његову сланину.

Готово три деценије, из године у годину, веле, долази све више и излагача и посетилаца. Ове године, наруку им иде и лепо време, па до недеље очекују око 100.000 гостију.

– Ма, сланина је, јело за кризу, а најбоља је бела и дебела – добацује Никола Дотлић из “сланинарске републике Качарева”. – Здрава је, топи се када се мора, а једе увек! Нама Банаћинама сланина је одувек била антибиотик. Сапуњаром смо се лечили, а кожуром подмазивали ђермове. Али, нема боље сланине од ове наше качаревачке. У њој су се стопиле две традиције, староседелачка и дођошка са 18 страна света, па има најмање толико мириса и укуса.

То што Никола Дотлић, хвали своју белу сланину није случајно. Ове године, његова сапуњара званично је и најдебља на “Сланинијади”. Целих 19 центиметара. Одлежала је, каже, 24 дана у саламури, “прошла” седам-осам букових ватри и на промаји била месец и по.

– Нисте, море, ви Банаћани “створени” сланинари. Ајде, децо, дођите ‘вамо код мајстора са Златибора – позива пролазнике Борко Чорбић са Мачката, док полако, вешто сече лепо обрађену прошарану сланину. – Ми имамо најбољу пршуту, а и сланина “говори”. И вегетаријанце натера на грех. Не треба се бојати од холестерола из сланине. А ако баш страхујете, уз њу узмите мало белог лука и добру капљицу, па ће се масти расточити.

А посетиоце није тешко убедити. И они имају само речи хвале. Док не одлуче коју сланину ће да купе, тискају се на око 3.000 квадрата, између тезги на платоу испред Месне заједнице Качарево и оних у Хали спортова. Да бирају имају шансу, да изаберу неће им бити лако. На то ће, свакако, утицати и цена, од 400 динара за килограм беле сланине до 1.200 за заиста врхунску панчету. Успут могу да купе и много других сувомеснатих производа начичканих у “рамовима” од венаца белог лука: пршуте, шунке, кулена, печенице, шваргле, пихтија, чварака, сремске и кобасице од коњског меса… И све ове производе, али од мангулице. Они су мало скупљи, јер је ова врста свиње на гласу. Има ту и домаћих сокова, слатка, меда, ракије, вина, сирева, слаткиша, али и производа од дрвета, ручних радова, грнчарије… Прави, богати, сеоски вашар.

НАЈБОЉИ

ЗБОГ Дана жалости у четртак није било музике, али било је аплауза награђенима. Ласкавом титулом најбољег сланинара у категорији домаће сланине окитио се Ивица Ћулибрк из Банатског Новог Села. Најбољу “занатску” сланину има СЗР “Брковић” из Качера на Златибору. Када је реч о индустријској сланини, по мишљењу жирија најбоља се производи у панчевачком “Бурјану”, док је од мангулице најбоља сланина Мила Филиповског из Качарева.

ЛЕБАЦ ИЗ КОВИЉА

И ПОРЕД “мора” сланине посетиоцима није промакла тезга Новака Матића из Ковиља. Ту се могао купити прави, бели домаћи лебац печен на патосу у старинским пећима од цигле. Ценио га пекар 100 и 200, али и 1.000 динара. Овај најскупљи, каже Матић, тежак је пет килограма и пече се барем сат и 40 минута. Завијен у памучну крпу, може да стоји 10 дана и тада је, тврди, најукуснији.