„Бајден је предочио Вучићу: Разговараћемо кад уклоните Русију из система безбедности”

• ДУШАН ЈАЊИЋ: Сада ћете видети да ово са избеглицама са Косова – начин на који је прекинуто, уз учешће Б92, Ројтерса, наше и мађарске Владе – има за циљ да Вучић рашчисти трафикинг, корупцију и слично, односно да рашчисти стање у полицији и да се током те чистке склоне и они који су повезани са Русијом
• ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: Од 2000. свака власт у Србији ради док се не замори, па добије смену, од истих газда са Запада. Том сменом екипа Запад најбрже остварује своје интересе, и узима се КиМ општеобавезујућим правним документом пре било ког отвореног поглавља. А онда ће преговори постати нови млин са условима који се већ назиру. Поглавље 35 има суспензивни карактер -по Ахтисаријевом плану, Србија ће признати да Срби на Косову имају статус националне мањине
• МИЛОШ КНЕЖЕВИЋ: Косово и Метохију претварају у Албанису, Натоиду и Исламиду. Када ујдурмама у бриселским преговорима дођу у прилику да Србију и Србе дефинитивно одвоје од њихове правно доказане имовине на Косову и Метохији, појавиће се страни нвеститори који ће „великодушно” помоћи „сироте” Албанце у њиховим тобожњим модернизаторским напорима
• ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ:  Због јачања Русије и ширења њеног утицаја, амерички утицај је у овом тренутку у жестокој офанзиви у Србији, и усмерен је на три стратешка захтева: коначно одвајање од Русије, завршни ударац поводом КиМ и забијање ножа у леђа Републици Српској и Милораду Додику

         ПРЕД само кретање Александра Вучића и Ивице Дачића на нову бриселску рунду препуштања Косова и Метохије Шиптарима и њиховим западним газдама, амерички амбасадор у Београду, Мајкл Кирби, јавно је рекао: да не препоручује Србији да са Исом Мустафом покреће питање српске својине у јужној покрајини.

         Наравно, он израз „јужна покрајина” није употребио. Зато је показао ко у Београду држи диригентску палицу. Поручио је тандему Вучић-Дачић да Србија има важнијих послова и проблема него што су имовина и Трепча. И, Вучић и Дачић – послушно, да послушније тешко може и да се замисли – нису пред Федериком Могерини, а ни пред Мустафом, нису ни зуцнули да Србија нешто има на КиМ и да јој то неко отима.

         Ово је само отворило стару, затровану постпетооктобарску рану. Само је актуелизовало три важна питања која се сви од власти и утицаја труде да сакрију и протумаче сасвим друкчије.

         Ако Кирби оволико и овако бескрупулозно намеће јавно, шта ли све раади кад се ја са Вучићем, Дачићем и осталима у четири ока?

         Ко све још –  и како – управља Србијом преко оних који њоме формално владају?

         Докле ће већинска Србија све то трпети, када ће отворити питања слободе, суверенитета, идазе и опстанка?

         Душан ЈАЊИЋ, председник Форума за етничке односе

Запад верује да Русија контролише средњи

ниво безбедности у Србији

• У Србији је сила број један по броју наоружаних људи – полиција. Следи је Жандармерија, па приватна обезбеђења, па тек на четвртом месту је Војска Србије.           Зашто је сада дошло до притиска да се у полицији види ко је ко и да се смањи та наоружана сила која је делом ван контроле јавности? Па, због процене НАТО да је полиција наклоњена Русији

НАЈВЕЋИ утицај у Србији има ЕУ, јер је Београд одлучио да прихвати европске стандарде – односно модел економије. За то му новац – и контролу – обезбеђује ММФ и Европска банка, односно банкарска класа ЕУ, која, уз бирократе оцењује да ли сте напредовали.

Они над Београдом имају моћ.

Како се њихова моћ показује? Ви све своје ресурсе максимално усмерите на испуњавање њихових упутстава, а они вас у критичном моменту санкционишу или подрже.

         На другом месту је култура. Трећа ствар је прилагођавање институција и начина мишљења  евроатлантском моделу.

         Четврти је безбедносни оквир. Ту се појављује Америка, на четвртом месту утицаја. Прва је Немачка, односно ЕУ, па Русија, па Британија и тек онда САД.

         На Косову је обратно: прве су Америка и Британија, па онда ЕУ, а Русија је маргинализована.

         Шта се сада по овом безбедносном питању дешава: У Србији је сила број један по броју наоружаних људи – полиција. Следи је Жандармерија, па приватна обезбеђења, па тек на четвртом месту је Војска Србије.

         Зашто је сада дошло до притиска да се у полицији види ко је ко и да се смањи та наоружана сила која је делом ван контроле јавности? Па, због процене НАТО да су они наклоњени Русији.

         Запад верује да Русија контролише средњи ниво безбедности у Србији. Бајден је то поручио Вучићу: ако хоћете да разговарамо, уклоните Русију из система безбедности.

         Сада ћете видети да ово са избеглицама са Косова –  начин на који је прекинуто, уз учешће Б92, Ројтерса, наше и мађарске Владе – има за циљ да Вучић рашчисти трафикинг, корупцију и слично, односно да рашчисти стање у полицији и да се током те чистке склоне и они који су повезани са Русијом.

         То уклањање Русије ћемо видети и кроз слабљење Дачића и слабљење Николића и Вулина (кога гледају на релацији Вучелић-Мира Марковић и Музеј Цветајев у Москви ). Уосталом, и Тадић је завршио на Западу због својих веза са Италијом и руским капиталом.

         Даље, очекујем захтев за процесуирање оних који су активно учествовали и омогућавали одлазак добровољаца у Украјину. Чак и забрану Треће Србије, због спотова на интернету и промоције одласка добровољаца из Србије.

         Када је реч о јавним порукама – односно „подсећањима” (као Кирбијево да није време за имовину), она често могу бити договорена са домаћом елитом.

         Тако се наша власт сакрије иза америчког утицаја.

         Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник „Београдског форума за свет равноправних”

Запад засад држи на узди Хрвате, Румуне, Бугаре   и Бошњаке са њиховим захтевима према Србији

• Одлука Уставног суда поводом Бриселског споразума је била тачка преокрета: Влади су дате одрешене руке да потписује «политичке» споразуме док не изврши све што Запад од ње тражи. Тако је добила бланко меницу да се овакви документи проглашавају за политичка, а не правна документа. За Брисел, Вашингтон и Берлин и Приштину то су међународноправни документи чији је гарант ЕУ. За Приштину је ЕУ гарант, а за Београд контролор који пази да се све спроведе – од слова до слова

ВАШИНГТОН, Брисел и Берлин хоће да принуде Србију да она учествује у стварању нове државе на делу своје територије. Србија то послушно и чини – од административних прелаза, увођења царинске контроле, промене таблица и другога што смо оставили за собом мислећи да није важно, а заправо је било део концепта стварања нове државе уз активно учешће Србије.

Наиме, најмоћније земље нису у стању да то ураде без учешћа Србије која све мора да потпише.

Пре годину дана смо имали Бриселски споразум као фазу де факто признавања нове државе, а сада се тражи да све из споразума буде спроведено – и то по тумачењу Берлина, Брисела и Вашингтона. Није важно само шта је тачно потписано већ је важно њихово тумачење шта произилази из потписа.

Сада је захтев да се иде на нове преговоре, а све иде у правцу остваривања концепта америчког Ахтисаријевог плана.

         Бриселски споразум, који је по својој природи документ у директној супротности са Резолуцијом 1244 и који крши Устав Србије, тај документ је Уставни суд Србије прогласио неправним.

         Тај став Суда је био тачка преокрета: Влади су дате одрешене руке да потписује «политичке» споразуме док не изврши све што Запад од ње тражи. Тако су добили бланко меницу да се овакви документи проглашавају за политичка, а не правна документа.

         За Брисел, Вашингтон и Берлин и Приштину то су међународноправни документи чији је гарант ЕУ. За Приштину је ЕУ гарант, а за Београд контролор који пази да се све спроведе – од слова до слова.

         Шта се спроводи: повлачење Србије из институција и стварање простора за уставни поредак Косова. Зато већ данима слушамо о успесима у Брислу око судства, а нико од новинара не пита: у којој држави ће те судије и тужиоци радити и по чијим законима и уставу ће судити и поступати судство, као једна од три компоненте уставног система сваке државе.

         Од 2000. свака власт ради док се не замори, па добије смену, од истих газда.

         Том сменом екипа Запад најбрже остварује своје интересе, и узима се КиМ општеобавезујућим правним документом пре било ког отвореног поглавља. А онда ће преговори постати нови млин са условима који се већ назиру.

         Поглавље 35 има суспензивни карактер -по Ахтисаријевом плану, Србија ће признати да Срби на Косову имају статус националне мањине.

         Истовремено поменути центри моћи утичу на наше суседе да док Срби не испоруче Косово не покрећу своје ревандикације  и не прете уценама, али ипак исплива неки Зоран Милановић.

         Мислите да Румунија, Бугарска и Сарајево немају сличне захтеве?

         Милош КНЕЖЕВИЋ, уредник часописа „Национална интерес”

Србију ће присилити да се одрекне власништва           

над било чиме на територији Натоиде

• Тада ће западне дипломате објашњавати да је „разумљиво” и „природно”. Тврдиће као и до сада, да ће само изричити пристанак бити тумачен као посвећеност демократским реформа („усаглашавању са препорукама из отворених поглаваља”), „нормализацији добросуседских односа са независним Косовом”, и, најзад, допринос „убрзању кретања на европском путу Србије”

КОСОВО је изопачено у Албаниду, Исламиду и Натоиду: запоседнут је простор у чијем погодном средишту близу Урошевца је америчка војна база Бондстил. Стварањем пријатељског алабанског  окружења, тој највећој америчкој војној бази у Европи, која је од стретешког значаја не само у региону него и много шире, олакшан је примарни посао, а то су пуна контрола региона и експанзивни однос према Русији и Блиском истоку.

Природна богатства на КиМ припадају Србији, а то се не уважава од стране тзв. међународне заједнице. Када ујдурмама у бриселским преговорима дођу у прилику да Србију и Србе дефинитивно одвоје од њихове правно доказане имовине на Косову и Метохији, појавиће се страни нвеститори који ће „великодушно” помоћи „сироте” Албанце у њиховим тобожњим модернизаторским напорима.

         Реалност савременог Косова указује на замрзнути конфликт са неизвесним исходом. Претпоставка за финални експлоататорски ударац је завршно лишавање Србије својинских права над било чиме на територији Натоиде.

         Тада ће западне дипломате објашњавати да је „разумљиво” и „природно” да српска имовина пређе у албанске руке. Тврдиће као и до сада, да ће само изричити пристанак бити тумачен као посвећеност демократским реформа („усаглашавању са препорукама из отворених поглаваља”), „нормализацији добросуседских односа са независним Косовом”, и, најзад, допринос „убрзању кретања на европском путу Србије”.

          Жељко ЦВИЈАНОВИЋ , главни уредник портала „Нови стандард”

Опет ћемо слободу повратити на најскупљи

начин – идемо ка нултој тачки

• Оно што зовемо видљивим америчким утицајем заправо је та мека рука, коју осетимо када нам амбасадор Кирби, као забринут за Србију, поручи да имамо важнијих питања за решавање на Косову од власништва над Трепчом или кад нам Бајден, као забринут за нашу енергетску безбедност, понуди да се снабдевамо непостојећим америчким гасом преко Хрватске, и кад нас „Блиц”, службени гласник колонијалне Србије, обавести да је амерички гас, осим што је непостојећи, пет пута јефтинији од руског

МАЛО је тога невидљивог у америчком утицају у Србији, посебно упућеним људима, али може се рећи да постоје и мека и гвоздена рука тог утицаја.

Оно што зовемо видљивим утицајем заправо је та мека рука, коју осетимо када нам амбасадор Кирби, као забринут за Србију, поручи да имамо важнијих питања за решавање на Косову од власништва над Трепчом или кад нам Бајден, као забринут за нашу енергетску безбедност, понуди да се снабдевамо непостојећим америчким гасом преко Хрватске, и кад нас „Блиц”, службени гласник колонијалне Србије, обавести да је амерички гас, осим што је непостојећи, пет пута јефтинији од руског.

         Гвоздена рука америчког утицаја одвија се системом најогавнијих претњи и уцена преко нечег што називам „инфраструктуром мајданске Србије” – широком агентурном мрежом која захвата невладине организације, медије, службе, финансије, део државног апарата и ресоре силе, све до јавног простора.

         Циљ гвоздене руке је да увери Србију како би свако њено мигољење испод шапе америчког утицаја било строго кажњено, тако да српска власт, кад год добије неки захтев који је противан нашем интересу, мора да зна да у резерви има и горе од тога.

         Због јачања Русије и ширења њеног утицаја, амерички утицај је у овом тренутку у жестокој офанзиви у Србији, и усмерен је на три стратешка захтева.

         Први је потпуно окретање леђа Русији, чега је део договор о непостојећем америчком гасу. Не мислим да је у овом моменту увођење српских санкција Русији део америчког захтева, због малог фактичког домета таквог потеза а великог симболичког за српски народ. Ради се на томе да се руски утицај избаци из Србије, утолико више што би његово дефинитивно инсталирање овде, осим што би пробудило суверенистичке и слободарске снаге, створило хомогену зону тог утицаја од Грчке преко Србије до Мађарске (то је разлог и актуелног изазивања политичке кризе у Македонији).

         Други стратешки захтев је нека форма признања Косова, којим би међународно право коначно престало да буде на страни Србије у том спору.

         Трећи захтев је забијање ножа у леђа Додику и Републици Српској.

         Проблем америчког утицаја је у томе што би Србија, ако би испунила ова три захтева, престала да буде држава, остајући без последњих тачака на којима може да пружи отпор последњем чину свог територијалног, националног и државног растакања. Тада би наступио мрак.

         Српска власт тога је, наравно, потпуно свесна, али је пропустила најбоље прилике да јачањем државних институција и њиховим чишћењем од пете колоне (чинила је управо супротно) пронађе тачку свог отпора. Власт, у некој врсти пада у спиралу тих утицаја, готово да им више и не пружа отпор.

         Утешно је, међутим, што ни она више нема капацитет да остаје нерањива испоручивањем нових захтева и они данас на власт остављају веће последице него пре, рецимо, годину или две. То значи да ће српска власт у једном тренутку, као и све пре ње, постати немоћна да испоручује нове захтеве.

         Консензус грађана Србије, који је пропао на политичкој, државној и националној сагласности, биће тако успостављен на линији нагона за самоодржањем, који се данас у истраживањима јавног мнења не може видети.

         Као и увек, одабраћемо најскупљи начин да повратимо слободу. Том тренутку, тој нултој тачки, треба да се радујемо, али и да, не мање, стрепимо од њега.

         Диана Милошевић

Факти