О ћутању Српске академије наука и уметности

Академија није ћутала зато што није желела да се меша у дневну политку, „у страначке свађе и борбе”, како наводи г. Симовић, већ због тога што је кукавички ослушкивала шта ће и како ће на њено понашање реаговати домаћи политичари и инострани моћници.

У „Политици” од 14. фебруара академик Љ. Симовић изјавио је да „Грађани од Српске академине наука и уметности понекад очекују да буде присутнија у политичком животу, и замерају јој што не ради оно што и није њен задатак и посао, што се не понаша као политичка институција”. Та тврдња г. Симовића је произвољна и нетачна. Она није у складу с чињеницама и конструисана је тако да оправда САНУ, а пре свега њено руководство, због тога што се ућутала, што је сама себе маргинализовала, што не учествује у животу нације и државе на начин како то од ње јавност с правом очекује. Грађани не очекују од Академије да се „понаша као политичка институција”, да се меша у страначке односе и страначка прегањања, и, најмање, да се „претвори у сервис власти”. Али, они желе да чују њено мишљење о најважнијим стратешким национални и државним питањима, од којих зависи не само наша садашњост већ и будућност. Замерају Академији што се о таква питања оглушавала, што их је упорно избегавала и што их избегава у страху да се не замери владајућим структурама. Примера за то има много. Навешћу само три најдрастичнија.

Кад је Хашки трибунал подигао оптужницу против Србије и Срба окривљујући их за великосрпске тежење и намере да створе Велику Србију, три Академијина одељења (Историјских наука, Друштвених наука и Језика и књижевности) одлучила су да једним већим међународним скупом научно одговоре Трибуналу и покажу колико су његове оптужбе неосноване, злонамерне и штетне. Руководство САНУ и знатан део ондашњег Председништа САНУ били су из политичких а не научних разлога одлучно против тог и таквог скупа па су одбили да га финансирају, смтрајући да ће се Академија замерити и домаћим и страним политичарима. Своје противљење одржавању скупа и штампању зборника реферата са тог скупа образлагали су тврдњама „да је тема врућа”, „да је осетљива”, „да није погодно време за такву тему и за такав скуп”, да би, чак, било неморално према народу „у овом тренутку” бавити се том темом и о томе објављивати научне радове.

Из истих политичких а не научних разлога председник Н. Хајдин био је против одржавања међународног научног скупа о Косову и Метохији, који су намеравали да организују Одељење друштвених и Историјских наука САНУ са Универзитетом у Приштини. Зазирући од таквог скупа, који је имао задатак да у време када се припремало отимање тих српских земаља, домаћој и светској јавности пружи научно проверене податке, председник Хајдин се запитао: шта ће нам о таквим нашим намерама рећи политичари?

Када се појавио Статут Војводине, који је имао читав низ одредаба супротних нашем Уставу, група академика, чланова Предсдништва САНУ, тражила је да се САНУ јавно огласи и апострофира аутономашке-сепаратистичке одредбе Статута. Председник Хајдин био је одлучно против таквих намера. Изјавио је да то неће дозволити и заложио се само за то да се САНУ огласи поводом одредаба које су се тицале оснивања Војвођанске академије.

Из наведених примера, а њих има много више, види се да је Академија ћутала и тамо где се, као најкомпетентнија научна установа морала оглашавати. Она то није чинила зато што није желела да се меша у дневну политку, „у страначке свађе и борбе”, како наводи г. Симовић, већ због тога што је кукавички ослушкивала шта ће и како ће на њено понашање реаговати домаћи политичари и инострани моћници. Коначно, поставља се питање, зашто је руководство САНУ у једном трнутку из наслова те највише научне и уметничке установе избацило одредницу о њеној националној припадности? Да ли је и то учињено зато што није хтела да се меша „у страначке свађе и борбе”? Не сећам се да је академик Симовић тада дигао глас против те срамотне одлуке руководећег тима САНУ.

Василије Ђ. Крестић

Политика