Невидљиви владар Европске уније

Несналажење бивших Југословена међу рушевинама европске уставне демократије

1. Како су грађани држава чланица ЕУ постали “најусамљенији људи на свету”?

“Уколико би владе себи допустиле да буду везане одлукама својих парламената, распад Европе би био извеснији исход него дубља интеграција” – ова изјава бившег италијанског премијера Марија Монтија својевремено је повредила демократска осећања многих посматрача. Међутим, једини прави грех те изјаве јесте што је сувише неспретно и искрено обелоданила опште уверење европских управљача: да су уставна демократија и њене институције постале туђе духу времена и као такве објективна препрека на путу ка „све ближој унији народа Европе“. Заиста, политичке партије, синдикати, референдуми, национални парламенти и уставни судови делују све незграпније и излишније у данашњој Европи. Док је грчки парламент доносио антикризне законе на захтев тројке, испред зграде Парламента огроман број грађана из свих друштвених слојева, најразличитијих идеолошких опредељења, имигранти и староседеоци, млади и стари, одбацивали су наметнуте мере штедње непосредним гласањем као у Солоновој Атини.

У Италији је око 30% грађана гласало за кловна чије је учешће на изборима за једини циљ имало да покаже бесмисао читавог политичког система. Пресуде уставног суда Португала којима се обарају одлуке владе те земље донете на захтев Тројке биле су пропраћене не само оштрим негодовањем европских и немачких званичника већ и наглим растом државног дуга на финансијским тржиштима.

У чувеном делу „Стари режим и револуција“ Токвил објашњава како се нечујно и без великих историјских ломова угасио “животворни пламен” старог света провинцијских и сталешких скупштина, редова, цехова, класа, магистрата, племића и властелина. Те древне установе вековима су обезбеђивале поредак, прикупљале и разрезивале порезе, пружале могућност грађанству и племству да учествују у политичком одлучивању, градиле путеве, пресуђивале у споровима, доносиле законе, одржавале јавни ред и бринуле се о убогим житељима. Како су онда без борбе дозволиле да њихово место заузме Краљев савет, установа која делује у тако дубокој сенци да је “историја једва и примећује”? Како се десило да ова установа, сачињена од људи средњег или ниског порекла, неприметно преузме улогу врховног суда, највишег административног суда, законодавне и извршне власти?

Један део одговора лежи у чињеници да је централизацију моћи у рукама Краљевог савета било тешко разабрати међу делићима старих другостепених власти, редова, класа, професија и породица које су иако лишене свог “животног принципа” и даље прекривале друштвено тело Француске. Други део одговора Токвил проналази у томе што је стари режим остао без поузданог бранитеља –онога што Карл Шмит назива “чуварем устава”. Умирено задржавањем старих привилегија племство се одрекло одговорности да се брине о животу својих поданика; грађанство је у централизацији надлежности видело гарант приватне својине и осигурања услова пословања, док је монарх у растакању дотадашњих друштвених веза видео начин учвршћивања контроле над поданицима; коначно, француски сељак, тај “најусамљенији човек на свету”, остаје немоћни посматрач ишчезавања старог света.

Дубоки Токвилови увиди помажу нам да разумемо како су грађани држава чланица и кандидата за чланство у ЕУ, нечујно и неприметно постали “најусамљенији људи на свету” који беспомоћно посматрају како ишчезава стари европски свет демократских устава, партија, синдиката, идеолошког надметања, парламента и уставних судова. Наиме, установе старог света суверених демократских држава у Европи пражњене су током процеса европске интеграције од „животних сокова“ из истог разлога због којих су увенуле и установе старог режима у Француској: није имао ко да их брани. Национални политичари су преношење надлежности на европске институције видели као прилику да избегну одговорност пред грађанима за доношења осетљивих политичких одлука.

Наднационалне институције виделе су сужавање политичке аутономије држава као нужан услов јачања своје позиције у систему. Ескалација кризе Еврозоне распршила је последњу наду да уставни судови држава или Суд правде ЕУ могу да одбране европски конституционализам: о томе сведоче недавне одлуке Суда правде о ускладјености ЕСМ са оснивачким уговорима као и одлука Савезног уставног суда Немачке о уставности финансијске помоћи Грчкој. Ове пресуде сликовито потврђују фактичку немоћ највишег немачког и европског суда да утврде границу преко које се не сме прећи уколико се жели сачувати легитимитет заједнице. Европска интеграција дошла је до тачке у којој би легитимно судско оспоравање антиркризних мера највероватније суочило систем са колапсом.

Показујући одсуство “чувара” европског устава криза је истовремено указала на постојање његовог “господара” – који зарад остварења своје визије уједињене Европе арбитрарно суспендује оснивачке уговоре и националне уставе и обезвређује демократски процес у државама чланицама. Уколико, пак, поставимо питање “Ко је господар устава?” наилазимо на непремостиви зид. У данашњој ЕУ немогуће је препознати инстанцу сличну Боденовом монарху, Краљевом савету у Француској или Комунистичкој партији у бившој Југославији. Европски извануставни доносилац уредби и мера којима се суспендује деловање грађанства, ускраћују права радницима и синдикатима и урушавају функције државе благостања остаје невидљив и стога лишен политичке и уставне одговорности.

Ту долазимо до основног проблема: конституционализам схваћен озбиљно за свој највиши циљ има да омогући утврђивање одговорности оних од чијих одлука зависи живот заједнице. Али кога могу да криве и коме да упуте своје захтеве астмаши у Грчкој који су због мера штедње остали без права на бесплатне пумпице? Или пензионери и радници на Кипру у тренутку када им је суспендовано право да слободно располажу својим имовином у банкама? Путем избора за национални или европски парламент Грци и Кипрани више не могу да казне или награде оне који одређују плате у јавном сектору, старосну границу одласка у пензију, минималну цена рада, приватизацију јавних функција, издатке за здравство, школство итд.

Грађанима тако остаје да кривца наслућују у немачкој канцеларки, Европској комисији, Европској централној банци, националним владама, претходним властима, моћним финансијским организацијама који своје бивше запослене постављају за председнике влада презадужених земаља,имигрантима, другим европским народима итд. Тиме се главни креатор слике света према којој се обликује економски, социјални и културни живот европског друштва нашао у позицији која одувек представља сан свих владара: његова власт је постала невидљива и неограничена у исто време. Европски народи остали су заточени у оквирима државних граница као у ћелијама Бентамовог паноптикума – идеалног затвора чији затвореници нити виде једни друге нити виде чувара који са врха куле помоћу светлосних ефеката управља њиховим животима.

2. Како су бивши Југословени доспели у ћелије европског панотпикума?

Европска унија није одувек представљала паноптикум. Уставна природа Уније, али и њених држава чланица, мењала се како је процес интеграције одмицао. Основно својство тих промена било је да је са сваким даљим преношењем надлежности на европски ниво све теснија постајала сфера у којој грађани учешћем у политичком процесу могу да обликују однос између политике и тржишта, индивидуалне и колективне аутономије, државе и друштва. Са ескалацијом кризе Унија је доспела у ситуацију у којој најава одржавања референдума о антикризној политици, назнака аутономног деловања изабраних представника грађана или поједине одлуке уставних судова, представљају објективну и отворену претњу поретку.

Народи бивше Југославије постали су део овог система на врхунцу заоштравања односа између уставне демократије и европске интеграције. При томе разлика између оних држава које су попут Словеније и Хрватске већ постале чланице и оних које се попут Србије Босне и Црне Горе налазе у процесу придруживања не би требало да наведе на погрешан траг. Уколико би ЕУ и даље била заједница суверених демократских држава са јасним критеријумима за чланство, разлику између чланица и нечланица не би било могуће пренебрегнути. Међутим, у Унији чије се јединство одржава одлукама невидљивог господара устава питање формалног чланства у међународној организацији губи релевантност. Оно уступа место питању о домету моћи и формалним и неформалним изворима контроле над периферијом и даљом периферијом.

Грчка влада је на захтев Тројке суспендовала кључне одредбе устава које се односе на заштиту права радника и основне економске принципе вођења политике. Словеначка влада је под претњом доласка Тројке одлучила да укине неке од најзначајнијих функција државе благостања подривши тако темељна начела националне солидарности. Након избијања кризе у Словенији грађани су се суочили са обесхрабрујућом чињеницом да промена власти на изборима као ни масовни протести са подршком читавог друштва не могу да спрече смањење издатака за школство и здравство, флексибилизацију тржишта рада или приватизацију државних компанија. Али ко је уситину креатор политичке визије која на униформан начин обликује социјалну и економску сферу живота Грка и Словенаца? Енглези су својевремено три пута на демократским изборима гласали за агресивни неолиберални политички пројекат који је понудила Маргарет Тачер. Њена одговорност за стање у друштву била је јасна запосленима у јавном сектору, пензионерима, синдикатима, предузетницима и представницима крупног капитала. Грчким и словеначким професорима, лекарима, пензионерима или незапосленима остаје да одговорност за судбину заједнице припишу немачкој канцеларки и њеној политичкој визији (као што је то недавно учинио Улрих Бек у својој књизи „Немачка Европа“); али они немају могућност да Ангелу Меркел казне на следећим изборима или да пред уставним судом покрену питање уставности њених политика.

Истовремено, у Србији су грађани остали неми посматрачи процеса потпуне изолазије решавања питања Косова, као најосетљивијег идентитетског, територијалног и уставног питања, од политичких захтева већине друштва. Ко је донео политичку одлуку да се суспендује устав Србије зарад наставка процеса придруживања Европској унији? Ко сноси политичку одговорност за ту историјску одлуку? Немачки парламентарци су српској влади јавно предочили списак од седам услова за наставак европског пута. Али они одговарају Немцима, док оцена уставности њихових одлука подлеже искључиво јурисдикцији Савезног уставног суда Немачке. У Босни, неке од најосетљивијих одлука о вертикалној подели надлежности којима се суспендује уставно решење из Дејтона доноси Високи представник вођен одређеном политичком визијом. Високи представник, пак, ослобођен је обавезе да за своју визију тражи подршку на изборима, али и да за последице њеног остварења одговара пред грађанима или уставним судом. Европска комисија је одмах по пријему у чланство приморала Хрватску да упркос противљењу велике већине политичких и друштвених актера изручи бившег шефа државне безбедности Немачкој. Природа последица ове тешке одлуке по хрватско друштво и државу остаје неизвесна. Оно што је, пак, извесно јесте да одговорност за њих неће сносити ниједан од европских комесара.

За Карла Шмита суверен је онај ко одлучује о ванредном стању. На први поглед може изгледати да је улогу суверена преузела Тројка у Грчкој, немачки парламентарци у Србији или Високи представник у Босни. Такав закључак међутим био би погрешан из два разлога. Прво, Шмитов суверен, замишљен према искуству апсолутистичког монарха који суспедује устав и законе како би очувао поредак, јасно је правно и институционално видљив и преузима на себе одговорност за будућност заједнице. Друго, за Шмита је пресудна разлика између ванредног и нормалног стања. У случају европског пантоптикума та разлика се неповратно губи. Уколико се, наиме, сама интеграција постави као највиша вредност онда јој се може жртвовати све па и уставна демократија у државама. Након избијања кризе Еврозоне 2009. године постало је јасно да ће са сваким наредним кораком на путу ка „све ближој унији народа Европе“ жртвовање демократије постајати све неопходнији услов одржања поретка.

3. Шта даје стабилност систему ако устави више нису важни?

Више од 20 година од распада Југославије Словенци и Срби нашли су се у ситуацији да не могу колективно да одређују друштвене циљеве нити да институционалним путем утврде коме дугују захвалност или кога треба окривити за идентитетске, социјалне и економске последице најважнијих политичких одлука. Овакав закључак заиста делује парадоксално. Један од најважнијих узрока распада Југославије била је управо жеља њених народа да демократски одлучују о својој колективној судбини. Због чега ти исти захтеви за демократијом и политичком аутономијом делују тако безнадежно слаби у новом европском контексту? Шта је то што даје стабилност европском паноптикуму уколико то то нису уставна демократија и њене институције? Због чега је улога чувара старог света суверних демократских држава спала на огорчене демонстранте у Атини, Мадриду и Марибору или на Србе са Косова? Због чега су се данас читавидемои нашли на губитничкој страни историје попут племства након Француске револуције или белих Руса након Октобарске револуције?

Један од могућих одговора јесте да европски управљачки систем своју стабилност дугује управо невидљивости доносиоца најзначајнијих политичких, социјалних и економских одлука. Другим речима, испоставља се да су институције уставне демократије, које попут установа старог режима пред Револуцију у Француској и даље прекривају друштвено тело, те које скривају новог европског владара. Тиме је њихов историјски и филозофски смисао суштински измењен. Грађани у државама бивше Југославије могу у недоглед мењати власт на слободним демократским изборима а да политика остане непромењена. Синдикати могу организовати масовне протесте и штрајкове против неолибералних закона о раду а да политика остане непромењена. Уставни судови могу повремено ограничавати деловање националних политичких власти а да доносилац најважнијих одлука за друштво остане неограничен. При томе је кључно да скученост и издељеност демократских утакмица у различитим државним оквирима спречава европске народе да кроз процес друштвеног учења доспеју до свести о дељењу заједничке судбине. Национални представнички системи по природи ствари усмеравају тражење кривца за лоше социјалне и економске услове живота ка локалним политичким лидерима. Али ти лидери не одлучују више ни о чему значајном за заједницу.

Французима су пред Револуцију 1789. године боле очи привилегије племића који више не врше никакву друштвену функцију. Гнев бирача у Србији или улични протести у Словенији и Босни усмеравају се против корумпираних политичара који су, пак, заштиту својих друштава препустили неком другом. Немоћни да институционално утврде стварног кривца за све горе стање у друштву грађани све лакше посежу за најлакшим и најпогрешнијим одговором: криви су имигранти или други европски народи, због својих завојевачких склоности или урођене лењости, зависно од перспективе. Па ипак, само одржавање илузије учешћа грађана у демократском политичком процесу, илузије која је Југославији недостајала, представља важан чинилац одржавања стабилности система. Истовремено, немогућност да се утврди ко чини и у чије име делује нови европски Краљев савет чува Унију од револуционарних преврата.

Један од најзачајнијих легитимацијских разлога за процес интеграција јесте стварање претпоставки за трајан мир. Кант би, међутим, вероватно приметио да мир у европском паноптикуму, коме је жртвован политички субјективитет појединаца и читавих народа, одише тишином гробља.

4. Закључак : каква је улога политичке науке?

Из претходног излагања следи да је основни задатак политичке науке потрага за невидљивим европским владаром. Мотиви те потраге могу бити различити. Неки ће рађање јединствене европске власти ослобођене захтева да за своје одлуке тражи сагласност појединаца и њихових заједница видети као прилику за остварење великих друштвених, економских и политичких пројеката од општег интереса за Европљане. Они ће стога настојати да попут Макијавелија своје знање ставе у службу те нове свемоћне власти. Други ће покушати да осветле алтернативне облике европског удруживања који би невидљивог европског владара поново учинили видљивим и одговорним пред грађанима. Постоје, међутим, и они којима ће тешко поћи за руком да уоче да се проблеми демократије, уставотворне власти, идентитета и заједнице постављају у оквиру европског паноптикума на суштински другачији начин у односу на стари свет суверених демократских држава. Ти аутори биће осуђени на збуњеност и неуспех. Они ће се задовољити старим саветима како да се ограничи власт ионако обезвлашћених домаћих политичара; или како да се уставотворна власт, која је ионако измештена из оквира појединачних држава, пренесе са већинског народа на грађане.

Разматрајући могућности уставних или институционалних реформи без одређивања према опасности урушавања границе између унутрашње и спољне политике и њених разорних последица по слободу, они ће се све више удаљавати од стварних проблема епохе. Уколико би политичка наука заиста наставила да иде у том правцу предмет њеног проучавања постајаће све безначајнији. Тиме ће и њени увиди постајати све лошији оријентири за политичко деловање.

Излагање са међународне конференције “Устави у времену кризе: постјугословенска перспектива”, одржане на Факултету политичких наука 27-28. септембра 2104. године.

Бојан Ковачевић, НСПМ