Никада са мање помпе није обележен Дан државности Србије 15. фебруар као ове године, а посебно је срамно што дан када је у Орашцу 1804. године подигнут Први српски устанак готово и да није поменут.

Традиционална централна прослава српске државности у Марићевића јарузи у Орашцу, одржана је без присуства државног врха и чланова Владе. Председница парламента Маја Гојковић је положила ловоров венац на саркофаг вожда Карађорђа у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Венце су на спомен- обележје Карађорђу и устаницима, у Марићевића јарузи положили председник општине Аранђеловац Бојан Радовић, члан Крунског савета Предраг Марковић као изасланик Александра Карађорђевића, и представници Фондације Први српски устанак.

Николић је био у Београду, где је на Авали положио венце на Споменик незнаном јунаку и присуствовао откривању обележја “Око соколово” у Дому Војске Србије, па поделио одликовања и организовао пријем у Председништву Србије, док је Вучић дан провео у Загребу на инаугурацији хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић.

Николић: Радили наглавачке

Председник Србије Томислав Николић је акцентирао да је Србија “једна од ретких држава, ако не и једина у свету која нема непријатеља”.

– Србија се зато што је створио чудни српски народ, кроз историју по којечему разликује од других држава. Ако свуда и увек најпре настају државе, па формирају институције, код Срба није могло бити тако обично. Навикли смо на спочитавање да смо вазда мимо света и обичаја, није нам необична историјска чињеница да су у Срба најпре настале институције са националним предзнаком, а потом модерна српска држава. Други би рекли да смо радили наглавачке и да су институције стварале државу – казао је Николић на пријему поводом Дана државности.

Суштински разлог овогодишњег начина празновања према мишљењу етнолога Драгомира Антонића лежи у иностраном науму промене свести српског народа и, како истиче, налогу да се она мења у циљу глобализације.

– Тој промени свести се српска Влада не супротставља, већ предлаже да мењамо свест и будемо Немци. Та промена сеже још у време Берлинског конгреса 1878. од када се неприметно мењамо, јер је осим школске наставе 1919. промењен и наш календар, а једино црква није хтела да мења свој верски. Тито је увео прославу 1. маја да би га славили уместо Ђурђевданског уранка, а данас имамо тенденцију да Свети Трифун буде замењен Даном заљубљених Светим Валентином – истакао је Антонић који сматра да се све ради са сврхом да млади забораве српску историју, акцију “Олуја” и бомбардовање СР Југославије.

Очито су, каже за “Вести”, историчар Драгољуб Живојиновић, српски политичари на Сретење имали важнија посла, а како примећује сада није на цени празновање, већ практична политика.

– Могли су на централну прославу да пошаљу неког из Владе, али би снизили углед прославе, која је овако била народна. Очито је тенденција власти сада да дају пример да не треба много славити ни трошити – тумачи Живојиновић.

Он истиче да је довољно што је у центру Србије, Тополи био књижевник Матија Бећковић за кога не зна да ли је тамо отишао непозван.

– Боље је да је Бећковић био него министри, јер он лепо говори, није досадан, а јесте патриота и племенит човек. Није било ни принца Александра Карађорђевића кажу да је на путу, али мислим да он и није више у првом плану и да сви у односу на власт, полако иду низбрдо – образложио је Живојиновић у изјави за наш лист, додајући да није да се ништа није радило, јер је подељена силна одликовања и то треба поменути да не би били неправедни према лауреатима које је председник државе наградио.

Карађорђа се на Сретење сетио само лидер новоосноване Српске народне партије Ненад Поповић који је положио венац на споменик Карађорђу у Београду са председником Комитета Савета Федерације Русије за међународне послове Константином Косачовим. Поповић је подсетио да је “чак и Наполеон рекао да је Карађорђе највећи војсковођа у Европи”.
Да се много мања пажња посвећује Карађорђу, а већа Сретењском уставу, указује за “Вести”, аутор великог пројекта и серијала “Карађорђе и српска револуција”, Драгослав Васић.

– Први српски устанак је био пресудан догађај, а Карађорђе је једна од најзнаменитијих личности српске историје. Ослободио је земљу колико је могао, обновио цркве и увео образовање, али се не помиње као да се представници власти стиде и њега и такве историје на путу у ЕУ, па величају Устав који је јако кратко трајао. То је непоштовање догађаја – закључио је Васић.

Важнији скуп о НАТО

– Држава се није прославила празновањем важног датума историје, али је два дана раније одржан скуп на којем се говорило у најкраћем да Србија треба у НАТО, па ако представника власти на Сретење није било на местима где је требало да буду, чуо сам да су неки били тамо – каже Антонић поводом округлог стола о Индивидуалном акционом плану партнерства између Србије и НАТО. Он додаје да се на том скупу од Фонда за хуманитарно право чуло да је у централној Србији погинуло свега 267 људи, што је, каже, нетачан податак, јер је страдање било много веће.

Обновљени празник

Подизању устанка 1804. који је предводио Карађорђе, претходила је сеча кнезова, које су дахије побиле због наводне нелојалности. Буна је захватила прво крајеве западно од Колубаре, Шумадију и Поморавље, док је Београдски пашалук потпуно ослобођен три године касније. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, после чега је укинут, а обновљен је одлуком Скупштине Србије 10. јула 2001. Сретењски устав, Кнежевине Србије који означава почетак модерне државности донет је на Сретење 1935, а израдио га је новинар и српски национални радник Димитрије Давидовић.

ВЛАСТ ЗАБОРАВИЛА И ДИМИТРИЈА ДАВИДОВИЋА

Ни свеће на гробу творца устава

Гроб Димитрија Давидовића, првог српског уставотворца, нико није обишао на Дан државности Србије. И док се у престоном Београду славило, пуста је била Давидовићева вечна кућа на старом смедеревском гробљу. На гробу, смештеном поред средњовековне цркве Успења Пресвете Богородице ни воштанице, ни цвета. Почива заборављен и сам, исто онако како је скончао. Јер, његову смрт 1838. године нико није забележио, чак ни ” Новине сербске” које је Давидовић створио 1813. године.

Надгробна плоча је, како се може видети, од студеничког мермера и око 20 цм је уздигнута од тла, а у камени опсег уграђена је гвоздена ограда. На плочи, већ дотрајалим словима, словеносербском ортографијом уклесано је “Димитрије Давидовић, Сав Србин”.

Први српски устав, познат као Сретењски, написао је 1835. године Димитрије Давидовић, политичар, дипломата, новинар и публициста, у оно време један од најближих сарадника кнеза Милоша Обреновића. Био је то један од модернијих, демократскијих и либералнијих устава свог доба. Али, трајао је само месец дана. Морао је бити укинут под притисцима Турске, Русије и Аустрије, а његов творац Димитрије Давидовић истеран је из службе.

Давидовић је рођен у Земуну 1789. године, живот је скончао у Смедереву 1838. У вароши Проклете Јерине провео је последње три године живота, а дошао је након сукоба са кнезом који је одбио Давидовићев захтев да живи у Београду. Вест о Давидовићевој смрти објавила су само два листа која су Срби из Угарске издавали у Пешти. У Србији ни слова. Давидовић је, према неким старим записима, првобитно сахрањен, највероватније на имању на којем је живео. Без обележја и само су малобројни знали где му је гроб. Много касније његови земни остаци пренети су на старо смедеревско гробље, тик уз цркву из 15. века.
Р. Л.

Д. Декић – Вести