Богатство ЕПС-а на Косову и Метохији – будућност читаве Србије! (први део)

Преносимо текст редакције стручног часописа ЕПС-а који се тада, фебруара 2008., са разлогом више бавио својим послом, који иначе потпуно професионално обавља. Открића су и објављена марта исте, 2008., године али у јавности се томе није придавао велики значај.
У наредним редовима видећете колико је аларманто и погубно стање настало потписивањем Бриселског споразума и предајом енергетског капацитета Србије Шиптарима и окупаторима српске покрајине.

Из часописа “kWh”, број 410, март 2008. година, део први

Ствари би могле и овако да се посматрају: ништа није одузето док власник не пристане да му се одузме. Човеку, без његовог пристанка, само живот може да се одузме. Све остало је питање актуел-ног односа снага, привременог стања и надгорњавања – на краћи или дужи рок. Тако је и са српском имовином на Косо-ву и Метохији, коју су многи, не само у Приштини већ и у Београду, видели као одузету готово истога дана када је при-времена косовска скупштина прогласила независну државу Косово. У При-штини, почело је славље – с разлогом. У српском јавном мњењу – не без основа, али прерано – кренуло је ламентирање над материјалним добрима које Србија и Срби имају у својој јужној покрајини. Бар у првој седмици по објави једностране независности Косова, једина утеха у свакој од тих српских тужбалица било је: душу нам не могу узети! Но, истина је, ипак, и у овом случају слојевита.

Ускраћени приходи

Не одустају ни држава, ни појединци

Србија није пристала на независност Косова, на отуђење своје територије, па  ваљда је то једино прихватљиво читање – ни на уступање своје имовине. Откуд, онда, у српском јавном мњењу толико спекулација о вредности „одузете српске имовине“? Можда би прави одговор на ово питање могли да дају политички и социолошки аналитичари, али, шта год да је разлог, оваква хитрост у збрајању материјалних губитака на српској страни неизбежно је наметнула горак укус унапред потписане предаје. А предаје није било. Ни током протеклих осам и по година, колико год да је Србије било мало на тлу Косова и Метохије, она није одустајала од своје имовине.Нису одустајали Срби појединци, па ни држава.

У Електропривреди Србије, на косметски део српског електроенергетског система гледа се као на нешто што је само привремено изван контроле домицилне управе. Захваљујући таквом становишту, очувана су сва три косметска предузећа ЕПС-а, која и после осам и по година егзодуса имају људски и стручни потенцијал да се прихвате производње угља и електричне енергије, а свакако и преноса и електродистрибуције у Покрајини. И не само то! Иако је 1999. из објеката ЕПС-а на Космету протерано више од осам хиљада радника Срба и свих који нису Албанци, радници ЕПС-а, њих око 250, наставили су да одржавају дистрибутивну мрежу и објекте у српским срединама на Космету. У тај део дистрибутивног система у Покрајини ЕПС сваке године улаже знатна средства да би омогућио снабдевање српског становништва електичном енергијом. Из године у годину, дакле, од времена ступања на снагу докумената које смо поменули и којима је Србији привремено одузето право на управљање у Покрајини, Електропривреда Србије, и Влада Србије, и речју и делом показују да је Космет део Србије.