Да ли ће родитељи из Грајевца, села на 10 километара од Лесковца, морати да после 15 година своју децу од предшколског узраста до осмог разреда основне школе развозе у три различите школе у исто толико села, зато што град одбија да плаћа превоз до Бобишта, главна је тема у овом селу на обали Јужне Мораве.
Дејан Стојиљковић, отац троје деце, сматра да им се чини велика неправда.
– Ми ћемо морати децу да превозимо у тракторској приколици, иако знамо да је то забрањено. Не знамо други начин сем да пустимо малу децу да иду пешице километар и по пољским, изрованим путем до Јелашнице, поред багремове шумице, или да сваког дана буде ангажовано по осам аутомобила који би возили у школу и довозили кући по четворо деце – каже он за “Вести”.
Према речима мештана, главни проблем је то што надлежни у управи града Лесковца одбијају да плаћају 40.000 динара месечно, па превоз 31 детета до школе у Бобишту, до које постоји афалтирани пут. У Градској управи за друштвене делатности им је усмено речено да за децу из Грајевца неће да плаћају више превоз до Бобишта, већ да их враћају у матичну школу у Манојловцу.
Повратак у блато
– Проблем је у томе што до Манојловца не постоји асфалтирани пут, па би деца морала два пута дневно да иду или пешице километар и по пољским путем до Јелашнице, а одатле аутобусом у школу, или да их родитељи свакодневно возе – каже Дејан. Додатни проблем је и то што би деца морала да иду у три села у различите школе. Предшколци у једну, од првог до четвртог разреда у другу, а старији основци, од петог до осмог, у трећу школу.
Деца из Грајевца већ 15 година иду у школу у Бобишту.
– Не можемо да се враћамо у 19. век и да наша деца газе блато да би стигла до асфалта за манојловачку школу. Пут до Бобишта је и ближи и бољи. Сви мештани иду преко Бобишта за Лесковац – објашњава Дејан.
– Ми смо се обратили локалној самоуправи да бисмо решили овај проблем, јер је и економски исплативије да деца иду у школу у Бобишту, а не у Манојловац. Карта до Манојловца је скупља за 460 динара месечно. Значи, и за локалну самоуправу је исплативије. Ако већ неће да нашој деци плаћају карту до Бобишта, нека асфалтирају тај километар и по. А не само да запошљавају људе у општини, сад је градоначелник запослио нову шефицу кабинета и помоћницу, њихове плате су много веће него што кошта месечни превоз све наше деце у школу.
Људи у Грајевцу су огорчени. Кажу, ако локална самоуправа не може да издвоји за 31 дете 41.000 динара, онда је то срамота.
– Они само дођу да се сликају кад су избори, тад улазе у шталу, у кочину. А кад треба да помогну, не само Грајевцу већ и другим селима, онда нас забораве – огорчен је Дејан.
– Како може да се плаћа карта деци из Паликуће и Горње Јајине да иду у Лесковац у школу, иако припадају основној школи у Великом Трњану?
Каже и да мештане Грајевца занима како то да је неасфалтирани пут кроз поље и поред шуме за њихову децу добар да иду пешице, а за децу из Паликуће и Горње Јајине исти такав пут не ваља, па се њима плаћа карта. Тврди да никакав званични допис нису добили из Управе за друштвене делатности, иако су им се званично обратили око трошкова пута за своју децу.
Заборав у фотељи
И Бобан Митровић из Грајевца има троје деце. Каже за “Вести” да мештани и сада тешко успевају да организују децу, иако иду у једну школу и имају превоз из центра села.
– Ја сам запослен, радим у фирми, обрађујем земљу, чувам стоку. Значи, ја једино да оставим фирму да би возио троје деце у три различите школе. Ту децу ја треба да школујем. Ако не радим у фирми, од чега да их школујем. И ми смо грађани ове земље, плаћамо уредно порез. И не знам због чега малтретирају нас и децу. Најстарија ћеркица иде у први разред, ишла је у предшколско у Бобиште. Од септембра треба средњи син да крене у предшколско, најмлађи је четири и по године. Сутрадан, једно дете би требало да водим у предшколско у Кумарево, једно у Јелашницу, једно у Манојловац. Ако је то некоме исплативо и ако неко мисли да ми терамо инат, да нећемо да вратимо децу у манојловачку школу, онда се грдно варају. Или их неко лоше обавештава. Ја сам ишао у Јелашницу у школу од првог до четвртог разреда, газио сам блато и снег, и знам како је то. У Јелашници једна учитељица учи четири разреда. Може ли она свој тој деци из различитих разреда да пружи неопходно знање – пита се он.
– Градска деца се форсирају, а ми се по селима запостављамо. Да ли смо ми грађани другог реда? И после се, као, питају, зашто се села смањују и гасе. Ја сам се родио овде и ту ћу и да останем. Али, које ће дете да се врати овде када зна како се мучило да стигне до школе? Кога више занима село? Можда неће да их занима ни Лесковац. Ми смо не тако давно колективно, као село, гласали за СНС, за неки бољитак. Имали смо сви веру у Вучића. Човек се и дан-данас труди да добро ради за државу. Али општински органи у Лесковцу не прате њега. За годину дана, кад буду избори, кад буду дошли за гласове, нећемо ни да разговарамо са њима. Ако 15 година општина плаћа карте деци до Бобишта, а ови сад немају средства, онда не видим више разлог због чега би смо гласали за њих – сматра Бобан.
Дејан Ђокић има дете у четвртом разреду основне школе.
– Пут до Јелашнице је катастрофа, баре, рупе – каже он. – Ипак, не верујем да ће неко у граду да сагледа све ове проблеме. Они гледају само кад су избори да дођу по гласове. Кад се дођу до фотеље, све се заборави.
Родитељ не бира
Начелница Управе за друштвене делатности Сузана Станковић Илић каже за “Вести” да деца по закону имају право на плаћање путних трошкова уколико похађају школу на раздаљини већој од четири километра.
– Локална самоуправа није у обавези да плаћа путне трошкове уколико родитељи сами бирају школу – објашњава она.
– Као изузетак, деци из Паликуће и Горње Јајине се плаћа превоз до Лесковца. Пошто пут није асфалтиран, они би морали да дођу у Лесковац, а из Лесковца да иду за Велико Трњане. То нам дуплира трошкове. Зато смо ту направили изузетак, то је једини случај у коме се тако радило. Септембра 2013. године изашао је нови Закон о основном образовању који тако налаже. У старом закону није била та ставка у случајевима кад родитељ бира школу.
Пут пун рупа
Светлана Јовановић, мајка ученика трећег разреда основне школе, каже за да не сме своје дете да пушта да километар и по иде пешице по сеоском путу, поред багремара.
– Ја не желим да моје дете иде тамо, пут је лош, има паса луталица. Лакше је и деци и нама да одемо до Бобишта, јер је асфалтни пут. А и кад је родитељски састанак, и ако треба дете да вратимо кући, ако је болесно, ако треба да га вратимо до куће или до доктора, ту нам је, ближе и брже него да идемо по њих у Манојловац – каже она.
Љ. Стојановић – Вести
фото: Љ. Стојановић
