Маргумски натпис

Лингвиста проф. Радивоје Пешић и сам је осамдесетих година прошлог века прегледао римску опеку у Пожаревцу. И њему је било чудно словенско писмо на римској опеци, знајући да локалитет «Орашје» садржи материјал Старчевачке културе до половине средњег века, па је отуда било и тешко утврдити временско порекло Маргумског натписа. Иза свега, остала је претпоставка да је натпис настао у средњем веку, иако он не представља средњевековно словенско писмо!

Треба рећи да је, поред опеке са чудним натписом и другог римског материјала, откривени и жигови Клаудијеве и Флавијеве седме, односно четврте легије. Сам текст натписа био је утиснут у свежу опеку, дакле пре печења у некој керамичкој радионици, а у њему су коришћене формуле, скраћенице и лигатуре карактеристичне за писмо Горње Мезије крајем 2. и почетком 3. века наше ере.

Тај податак, и друга сазнања везана за облик и фактуру опеке, упутили су стручњаке да евентуални одговор потраже у антици. Код првог декодирања проф. Радивоје Пешић је у натпису наишао на речи заступљене и у рашанско-етрурској лексици.

Да ли Маргумски натпис представља тајну, вешту превару или се ради о фалсификату, до данас није утврђено. Епиграфичари су били сагласни у једном: у питању је ћирилично писмо чији су поједини знаци, вероватно и са намером, исписивани наопако. Поред ћириличних слова, друга у натпису немају сличности са познатим писмима тог периода. Маргумски натпис, судећи по свему, још задуго ће бити тајна коју, ево педесет и више година, нико није могао да протумачи.

Станиша Атанасијевић рођен је 1935. године у Ракитову крај Јагодине. Завршио је средњу техничку школу и Вишу школу организације рада. Од скора је у пензији, пре тога провео 40 година на разним пословима у јагодинској «Електродистрибуцији».

Истраживања у области историје му је страст и «опчињен» је древном српском историјом. На јагодинској пијаци је, пре десетак година, сасвим случајно нашао стару књигу «Панча Татра», штампане 1920. године у Новом Саду. Књига је обиловала бројним причама, где је уочио и многа имена слична српским. То га је мотивисало, каже, да потражи и друге књиге старе индијске «Веде». Из разних извора набавио их је петнаестак, а највреднија му је «Бхагавадгита». Преведен на санскрит речник, наслов књиге значи «Божја химна», а Станиша и појашњава: Бхаг-Бог, вад-хват, хватање, гита-гитара, песма. Другим речима, Свето писмо браманске вере прасрба док су живели у Индији пре пет хиљада година.

Душан Вукотић:
ДАТИ ОГРОМАН ПУБЛИЦИТЕТ!

Уколико је предмет уистину из периода касне антике или раног средњег века, невероватно је да такав налаз не презентујемо свету. Писмо увелико наликује рашанском, нашој ћирилици или записима из Винче. Зар није дошло време да престанемо да скривамо доказе који би нам значајно послужили да се стави тачка на лажну историју Срба у античком добу и средњем веку. Др Пешић је био у праву: Срби су се заверили против себе самих! Верујем да је Станиша Атанасијевић то прилично добро прочитао и томе би се морало дати огроман публицитет. Свакако, уз проверу да натпис није смишљено фалсификован, мада сумњам да је тако нешто и могло некоме пасти на памет средином прошлог века. Натпис је пронађен пре 50 година, па питам зашто се толико чекало, и због чега нису урађене озбиљне анализе, које би одредиле време његовог настанка? Немарност или смишљено скривање свих сертификата који би могли да «пробуде» српску науку?

Откуд Срби у Индији?

У 9. књизи «Шримадбхагаватам» (од преко 15 књига са 147 хиљада стихова од по 32 слога), Станиша наслов тумачи овако: шри-шарм, лепота, мад-између, хаг-Бог, ватам-хватам, сто значи «Лепота приближавања Богу». Тридесетчетврти стих исте књиге, у преводу Станише значи «Краљ Индра је ратовао са краљем Србендам». И по томе закључује да је српско име и старије од 5000 година, а «Србенда» у нас се помиње за човека који је «онако, мало на своју руку». Срби се помињу и као «Сирбиде», «Србинде» или «Сураби». Проучавајући браманску веру, каже Станиша Атанасијевић, дошао сам до закључка да многи богови и полубогови носе српска имена, попут «Шри Кришна» (Шри-шарм, лепота, Кришна-кршиоц, кришиоц земље, односно орач, лепи орач). «Шри Кришна» има и друге називе, попут Говинде-говедара, Кешаве-кошаве, ветра.

Полу бог Брама има надимак «Вида», од које речи је изведен и наш Видовдан. Свети Вид има четири главе и гледа на све четири стране света. Његов дрвени кип налази се у Данском музеју под именом Цвантевид, односно Светивид. Зна се да и у Словенији постоји насељено место Шентвид, што значи отпор.

Отац Шри Кришне се звао Васа, деда Никола, а прадеда Вида. У индијским књигама нашао сам и породично стабло владара Индије од пре пет хиљада година. У Индији постоји чак 863 династије. Под претпоставком да је свака трајала просечно 30 година, живели су 27.890 година. Вецина тих владара има чисто српска имена: Ђаја, Раја, Вида, Никола, Ранко, Пера, Мида, Митар, Жива, Чеда и други. Познато је да су Срби дошли из Персије у Индију пре 20 хиљада година; са њима су ратовали преко хиљаду годину, освојивши притом и целу Индију и острво Шри Ланка. Иза њих, остали су данасњи називи река: Јамна, Бакар, Сарбарија, Сарбара Мати, Мати, Дулна, имена насељених места: Бакар, Јагоднака (Јагодина), Варањаса (Врање), Ниш, Мала бара или планина: Хималаји (Хима-зима, Лаји-лед), винђа (видела, добар поглед)…

У Индији, наставља Станиша своју причу, данас постоји народ који нема никаква права. Покорени су од пра Срба и зову се Парије, од српске речи пара, и пре тога, пра баба, пра деда. Тај народ је испод сваке касте, расут је по целој Индији и бави се само гробарским и другим простим пословима не мешајући се са другим народима Индије.

Да су Срби живели на тлу данасње Индије потврђују и санскритски бројеви који су по Станиши уствари прасрпски бројеви: нула-ништа, ен-један, два-два, три-три, четвари-четири, панча-пет, шасст-шест, сапта-седам, аста-осам, нава-девет и даша-десет. Срби су тако сачували имена бројева у свом првобитном облику, сачувавши тако и декадни систем бројева којима су могли да раде и вишу математику. Зна се да су решавали логаритме и познавали Питагорину теорему. Бројеве, у Европи названим арапским, и данас се употребљавају, а Арапи тврде да су то индијски бројеви. Иначе, право име Индије је «Бхаратаварса» (значи: барата-братска, братова, варса-пажња, љубав). И данас се код нас и међу нашим старим каже: момак и девојка се пазе, односно варде. Смисао ове речи је љубав и слога, знајући да још тада Срби нису били сложни.

Сличности данасњег српског и некадашњег санскритског језика, помогле су Станиши Атанасијевићу да на санскрит језику преведе хришчанску молитву «Оче наш», или «Тата хнах», како би прасрби у Индији рекли. А молитва гласи: Ках аси на набхахси (који јеси на небесима), да ви видха нама тваја (да се светли име твоје), дабхијат апхи рађа тваја (да буде царство твоје…)

Станиша подсећа да се и данас у Индији каже крава-крава, говеда-говеда, стрина-стрина, прија-прија, трава-трава, вода-уда или апа, јапха-сеx…

Тајна санскрит писма

Римска опека са загонетним текстом из Пожаревца, само је један од доказа да су Срби одувек били на данасњим просторима, тврди Станиша Атанасијевић, јагодински пензионер и историчар аматер. Заинтересовао ме је Маргумски натпис и, готово годину дана га проучавао, као и писма старих народа: руне, старокелтско, санскритско, старогрчко, старојеврејско, глагољицу, клинасто и друга, данима исцртавао и тумачио смисао појединих знакова до сада непрочитаног текста на римској опеци.

Био сам јако изненађен, наставља Станиша, показујући нам и по први пут превод непрочитаног текста са римске опеке, колико је старих српских речи у њему, као што су: тавница, леш, сад, молим, мирни, убига, отео, изеле…Конкретно, у Маргумском натпису, између осталог, пише «да је неко убијен од његових најближих јер им је нешто отео, да је убијен у 32. години и да је сада леш, сахрањен у втавницу…»

Како су реаговали јагодински историчари по одгонетању Маргумског натписа, питали смо Станишу Атанасијевића. Остали су практично без речи, одговара и обавештава нас да очекује скорашњи састанак са директором Народног музеја у Пожаревцу, одакле загонетни натпис и потиче. Маргумски натпис, ископан у периоду 1947-1950. године, по Станиши из Јагодине, више није изазов и загонетка.

Мирослав Ковачевић