Од Блера до Сервера

Ма колико власт настојала да ту тему заташка и маргинализује, чињеница да је бивши британски премијер Тони Блер ангажован на пројекту обучавања чланова српске владе политички је утисак недеље, месеца и године. Сем уколико нас власт у међувремену не изненади неким новим креативним решењем – на пример, ангажовањем Била Клинтона или генерала Веслија Кларка за саветника у министарству одбране.

Да, тако је. Управо „онај” Тони Блер, главни заговорник масовног бомбардовања Србије 1999, поборник идеје о копненој интервенцији на Србију и архитекта теорије о ирачком оружју за масовно уништавање, која је послужила као повод за интервенцију у Ираку. Плус особа за коју се везује неколико интерних, локалних скандала, због којих се, по речима новинара угледног „Гардијана”, Тони Блер у Британији сматра за „увелико компромитовану личност”.

Али Блер је само симбол ширег феномена и од његовог ангажмана – сем још једног колективног (само)понижења – више не може бити превелике штете. Јер на тему Блера као саветника и инструктора српске владе и њених министaра напросто се не може рећи ништа што би било довољно тачно и довољно пристојно у исти мах.

Али оно што је већи проблем од самог Блера у Београду, јесте очигледна намера власти да од јавности прикрива буквално све што се не уклапа у идиличну представу о „нај-нај влади (а нарочито премијеру) у новијој српској историји”, која на сваком кораку бележи само успехе којима се „диве сви у свету”.

Пре недељу дана Александар Вучић је славодобитно објавио да је ММФ одобрио трогодишњи аранжман („из предострожности”) са Србијом. Премијер је, међутим, како током отворене седнице посвећене споразуму са ММФ-ом, тако и приликом потоњих наступа пред новинарима, пропустио да помене неке „ситнице” у вези са овим аранжманом, а које су од непосредног значаја за грађане Србије. У сваком случају, далеко више него што је то одавање признања заслужним министрима који су, како премијер рече, „неуморно радили” на споразуму и јавни укори онима који нису били довољно ревносни или су имали превише изостанака са седница владе.

Шта су, дакле, премијер и ресорни министри пропустили да кажу у вези са најновијим „историјским успехом” у виду могућности за подизање новог кредита од ММФ-а? На пример, то да се влада обавезала на вишеетапно поскупљење струје (прво већ од априла) и постепено увођење мањинског партнера у ЕПС, смањење броја запослених у јавном сектору (5 одсто већ до јуна 2015. па још 5 следеће године, па још 5), давање концесија за аеродром и Коридор 11, увођење акциза на струју и безалкохолна пића итд.

Притом, за ову причу и није од пресудног значаја то да ли је аранжман са ММФ-ом добра или лоша ствар. Мени се чини да је лоша и да то говоре и многа искуства широм света и све бројнији економски стручњаци. Али чак и да је аранжман потребан и повољан (има стручњака који мисле и тако) нема никаквог оправдања за више него очигледно заташкавање елементарних информација о чињеницама које овај аранжман укључује. А нешто слично (тачније, још горе) било је и са Бриселским споразумом, када је јавност бивала до детаља обавештавана о томе како је и шта вицепремијер скресао у брк Хашиму Тачију, како чланови српске делегације цео дан нису јели, нити имали где да се одморе – али је до краја остала ускраћена за сазнање о самом садржају и импликацијама потписаног документа.

Разумљиво је да свака власт воли да мало затури или ушушка неку непријатну вест. Али ово с прећуткивањем елемената договора са ММФ-ом постаје већ гротескно. Као што је гротескно било ангажовање Тонија Блера. И као што је, на пример, гротескно када се на премијеровом ружичастом „јавном сервису” на сваких сат времена славодобитно објављује како је „амерички експерт за Балкан” Данијел Сервер (узгред речено, одавно познат по својим антисрпским, тачније, проалбанским, пробошњачким и прохрватским погледима на сукоб у бившој СФРЈ) на свом блогу објавио да му је његов пријатељ из Србије писао да „у Србији нема цензуре”.

Додуше, чак и Сервер, односно, његов овдашњи пријатељ-известилац, признаје да је „тачно да већина медија о Вучићу извештава позитивно”, али да то уопште „не мора бити доказ цензуре, већ одраз општег стања друштва”. Са овим последњим се потпуно слажем. Заиста се ради о „одразу општег стања друштва”. С тим да то „опште стање”, поред осталог, управо укључује феномене као што су цензура, аутоцензура, поданичка свест, економска колонизација и идентификација са агресором.

Заиста није цензура, већ својеврсно и само на први поглед комично орвелијанство када готово сви медији као ударну вест папагајски пренесу премијерове речи на крају фебруара како „до пролећа неће бити поскупљења струје”. (Уместо да се каже оно што заправо јесте вест – да ће струја поскупети од 1. априла. Да ће поскупљење бити 15 одсто и да је то део договора са ММФ-ом.)

У тоталитаризму нема цензуре у класичном смислу те речи. Добро дресирани медији, као и довољно заплашено грађанство, напросто знају шта треба, односно, шта не треба да се мисли, пише и говори. Не кажем да је данашња Србија у тој фази. Али верујем да постоје одређене тенденције у том правцу, које је, ако се може, боље на време спречити него после дуго и тешко лечити њихове последице.