Збогом српска памети!

Србија већ деценијама ћутке сеје своју памет изван граница, на шта је на копаоничком Бизнис форуму упозорио чак и амбасадор САД у Београду Мајкл Кирби.

Успавана Србија: Учити, научити и побећи из земље
– Чини ми се да ви највише извозите младе људе. Треба да нађете начин да их задржите, а да другу робу извозите што више – поручио је Кирби и тако усред прича о економским параметрима и дефицитима скинуо прашину с проблема одлива мозгова који је довео до распамећења Србије и њене дефицитарности у знању.

Он је подстакао и директорку Центра за промоцију науке Александру Дрецун да се позове на светске статистике да је Србија на дну листа земаља по могућностима да привуче и задржи таленте и да мора да се лати огромног задатка – стварања услова за останак српске памети, зарадама и понудом занимљивог посла.

Из земље отишло 950 лекара

Представљајући своју владу у сенци, војвођански премијер и лидер демократа Боан Пајтић рекао је да је прошле године из Србије у разне земље отишло чак 950 лекара. Истовремено, упозорио је он, око 750 функционера од тренутка кад су преузели власт, експресно су завршили факултете.

Истим поводом, универзитетски професор Костадин Пушара упутио је премијеру Александру Вучићу отворено писмо у коме је истакао област образовања као најважнији стуб реформи.

Према његовим речима, кривци за катастрофалну образовну ситуацију су српски министри образовања, а првенствено актуелни Срђан Вербић који је, како истиче, једну од најважнијих области препустио стихији.

– Вербић нема ни циљ, још мање зна како га остварити, а кадрови у Србији ничему не вреде а образовни профили ником нису потребни. Државна управа преплављена је партијским кадровима, а верујем да је половина њих дошла преко везе с фалш дипломом. Немамо ни једнаке универзитетске критеријуме, па неки професори на приватним факултетима добијају награду ако сви студенти положе, а предавања држе даљински, путем камера, па их вероватно студенти и не прате. Тако нечег нема ни у Бурундију – указује Пушара за “Вести” српске парадоксе.

Зато, како је навео, млади који вреде одлазе на школовање у иностранство и тамо остају јер немају где да се врате, пошто је до запослења у Србији могуће доћи политички, а не путем знања.
О одливу младих и образованих из земље у колонама, наш лист писао је много пута, као и о ретким младим научницима који се у отаџбину врате са дипломомом престижних светских универзитета и онда се суоче с бројним препрекама при запошљавању – од нострификације дипломе, до партијског ухлебљења.

Држава уместо да врати своју памет, годинама испразно прича о заустављању одлива мозгова, а у институције уводи оне којима је попут неколико младих службеника Владе Србије најважније скупоцено бркање на Тајланду усред мера штедње. Због таквих, већина младих у Србији верује да су везе и познанства важније од знања, а потврда тог размишљања је регионално истраживање које ће ускоро бити представљено у Бриселу.

Та анкета, наводи Александра Дрецун, показала је да за разлику од Албаније где 61 одсто испитаних сматра да ће их образовање водити напред кроз живот, у Србији у знање верује тек сваки седми испитаник.

– У другим земљама тај проценат се креће од 20 до 25 одсто, а код нас тек 14 одсто, док остали сматрају да је важно познавати праве људе и имати среће – навела је она и приметила да то значи како ми ништа не радимо него само чекамо да се нешто само од себе промени.

У бази података професора Факултета организационих наука у Београду Јована Филиповића је 7.000 српских доктора наука широм света.

Др Филиповић, који је један од повратника из расејања, верује да наше памети широм планете има и значајно више. Он сматра да Србија у садашњој констелацији светских снага не може да опорави привреду, али верује да ће у неком будућем времену земља не само успети да задржи стручњаке код куће, већ и да створи услове да они заједно са научницима у дијаспори, они раде за добробит земље.

– Међу нашим научницима који су отишли преовлађују слободоумни, не само у политичком смислу, већ они који су ишли за бољом шансом, желећи да достигну врхунац у каријери. Добро је да су они спремни да раде за Србију и њен углед и знају да то треба да раде са онима који су у њој остали. Да наши стручњаци у расејању скупљају полен, док други део код куће чува пламен – објаснио је метафорично Филиповић за “Вести”.

– Америка покупила најбоље

Највећи број српских доктора наука у дијаспори, њих 2.400 или 39 одсто, живи у САД, 15 процената у Канади, 10 одсто у Великој Британији, седам у Немачкој. Има их и у Аустралији, Холандији, Шведској, Аустрији, Француској, Словенији, Италији и Шпанији, а најмање у Кини, Јапану, Пољској и Грчкој. Највише њих (44 одсто) је у некој бизнис сфери и на универзитетима где ради око 40 одсто. Наших научника има у свим областима, а највећи број се бави инжењерским дисциплинама, привредним наукама, али и друштвеним и природним, попут права и медицине – наводи др Јован Филиповић.

За науку свега 0,3 одсто БДП

Показало се да су земље које више улажу у образовање и науку мање осећају последице економске кризе. Александра Дрецун је подсетила да су Шпанија и Португал у време највеће кризе улагале у иновације. Истиче да је наука велики српски потенцијал и треба јој дати заслужено место, односно финансирати је на прави и омогућити да се трансфер технологија деси. Статистика говори да Немачка, Финска, и Шведска за инвестирање у науку издвајају 2,4 одсто БДП-а, а Србија је са свега 0,3 одсто далеко и од просечна два одсто у ЕУ. О стању у земљи довољно говори податак да Аустрија улаже 102 пута више од средстава за науку од Србије.

Д. Декић – Вести