Mађарски пркос

Мађарски премијер Виктор Орбан опет је узбудио Брисел најавом да неће подржати трговински споразум између ЕУ и САД, за који се сада највише, поред САД, залаже Немачка.Уз раније залагање премијера Орбана за „Јужни ток”, уз недавну посету Владимира Путина Будимпешти, уз стално наглашавање да су мађарски државни и национални интереси на првом месту и када је у питању неслагање с неким ставовима већине у ЕУ, најновија изјава мађарског премијера несумњиво ће изазвати његове критичаре и у Вашингтону и у Бриселу. Но, и САД и Немачка као да заборављају неке ствари – заборављају мађарску улогу у рушењу гвоздене завесе у Европи.

Наиме,свима су нам у сећању слике бродограђевинског електричара Леха Валенсе, радничког јунака који је, уз помоћ ЦИА, разбио мит о радничкој држави у Пољској. Сећамо се и Александра Дубчека како му раздрагана маса кличе на Вацлавским намјестима у Прагу после повратка из дугог политичког егзила. Сећамо се и Немаца на врху Берлинског зида у ноћи 9. новембра 1989. кад је почело његово рушење. Али се слабо сећамо, односно Немци као да се не сећају, тренутка када је почело уклањање бодљикаве жице на граници између Аустрије и Мађарске, 27. јуна 1989, када су мађарски министар спољних послова Ђула Хорн и његов аустријски колега Алојз Мок својеручно пресекли бодљикаву жицу. За Мађаре, који су и пре тога могли слободно да путују у Аустрију, то је био више симболичан догађај, али за Источне Немце, који су могли да путују у Мађарску, али не и даље, то је био сигнал да у стампеду почну да беже из Немачке Демократске Републике. Мађари су одједном морали да донесу одлуку хоће ли и даље да хапсе оне Источне Немце који из Мађарске покушавају да иду даље, или ће капије на границама да оставе отворене. Влада у Будимпешти је 10. септембра 1989. објавила да ће отворити границу и дозволити Источним Немцима да беже.

Ако је пад Берлинског зида био завршни чин гвоздене завесе и источнонемачког комунизма, одлука Мађарске представљала је прекретницу која је то омогућила.Неминовно је, наравно, уз сву помоћ наивног Горбачова, уследило поновно уједињење Немачке. Но, чак ни за мађарске комунисте, који су тада предводили најлибералније комунисте у региону, то није био лак потез.Споразум између Мађарске и ДР Немачке, потписан с роком трајања од 20 година, обавезивао је две земље да грађане друге државе спречавају да беже на Запад. Ипак, око 65.000 Источних Немаца, колико их се нашло у Мађарској с намером да наставе даље ка Аустрији, властима у Будимпешти није остављало много простора за политички маневар. Мађари су одбацили споразум са ДР Немачком и то им је био почетни корак, којим су хтели да докажу Западу да их прихвати.

Проба је успела и Мађари су прошли, и то није никакав стицај историјских околности. Од крвавог мађарског устанка 1956. земља је избегавала драматичне конфронтације које су раздирале њене суседе. Некад познат као „будимпештански крвник”, лидер партије Јанош Кадар ревидирао је стари стаљинистички аксиом и још 1961. објавио: „Ко год није против нас, тај је за нас”. Узгред, испада да је Бушов аксиом „Ко није с нама, тај је против нас” стаљинистичка формула.

Користећи повољнију политичку климу, мађарски дисиденти су први у источној Европи потпуно отворено тражили мултипартијски систем и Европу „после Јалте”, док је већина пољских и чешких дисидената јошприкривала своје стварне намере. Мађарски комунисти повлачили су се пред овим притисцима и захтевима, покушавајући да спасу сопствену кожу. Михаил Горбачов је свима у Источном блоку ставио до знања да не намерава да било где ушета с тенковима, а Пољска је прва показала да су вишестраначки избори неизбежни. И мађарски комунисти пристали су на изборе, рачунајући да ће грађани ценити то што су потпуно отворили границе. Није им помогло. Већ у првом кругу изгубили су изборе, али ће се вратити на власт 1994, овог пута као социјалдемократе. Изгубили су поновно и 1998, но прошли су далеко боље од источнонемачких комунистичких лидера, да не помињем румунски пар Чаушеску.

Бивши немачки лидери памте улогу Мађарске 1989. године. Хелмут Кол и Герхард Шредер, као и аустријски канцелар Виктор Клима, јавно су у неколико наврата захваљивали Будимпешти на акцијама које су 1989. потресле свет. И када данас Мађарска Виктора Орбана инсистира на својим државним и националним интересима у оквиру ЕУ, Мађарска вероватно, између осталог, тражи и признање старе славе и закаснеле аплаузе за све оно што је учинила 1989. сматрајући да на то има и потпуно право. Односно, Мађари сматрају да Западу ништа не дугују.

Мирослав Лазански, Политика