Јадо, ‘отел мора бити наш! Хотел “Славија” у рукама клана Данице Драшковић

Даница Драшковић је одавно бацила око и на београдски Хотел Славија. Њим руководи њен рођак Веселин Јовичевић, који мора ускоро у пензију, а дотле хотел мора прећи у руке бјелопољске фукаре, за мале паре. Зна се, јадо мој, Даница ником не даје, но узима!

Хотел Славија налази се на ексклузивној локацији, на Тргу Славија у Београду. Само локација вреди више милијарди динара. Хотел није приватизован.  Овај хотел био је власништво “ЈАТ Ервејз”-а, и вероватно би био са остатком компаније поклоњен Вучићевим Арапима, да га још 2005. године Коштуничина Влада није дала на управљање Српском покрету обнове.

СПО је тада на управљање добио цео ЈАТ, њихов директор Александар Милутиновић већ почетком јуна је издвојио Хотеле Славија из система ЈАТ-а. Тада на место директора хотела долази рођак Данице Драшковић, Веселин Јовичевић.

Приликом последње расподеле страначких функција, управљање хотелом поново је приграбила екипа Српског покрета обнове, односно политичко крило клана Данице Драшковић, те је на месту директора фирме Јат хотели Славија опстао њен рођак Веселин.

Веселин Јовичевић је широј јавности познат као човек кога су хапсили због начина на који је водио Ј.П. “Градске пијаце”, где је дуго година био директор.  Његово директоровање београдским пијацама обележиле су афере ненаменског трошења новца, запошљавања по рођачкој линији, намештања послова, рекетирања закупаца тезги…

Цена по којој се долазило до тезге на Каленић пијаци била је неколико хиљада марака.

Када је 2001. године промењена власт у Београду, промењен је и директор. Против Јовичевића је тада поднета кривична пријава. Он је провео десетак дана у притвору због оптужбе за злоупотребу службеног положаја. Суђење је потом дошло у ћорсокак, рочишта су одлагана, процес је растегнут, и Јовичевић није осуђен.

Он је, показаће се, добро знао да испуњава интересе Даниног клана, па је тако испословао и да Агенција за приватизацију да мишљење да се тендер за хотел Славија неће расписивати док се не створе услови, и не појави купац који ће понудити “реалну цену”. Потом је створена лажна слика у јавности како не постоје заинтересовани купци, и кренуло се у тражење купца за продају директном погодбом.

Од 2005. године до данас траје директно погађање, а хотел се води на начин да му се вредност срозава, како би га у једном тренутку за мале паре купио неко подобан.

Једном приликом за медије директор Јовичевић изјављује да он има средстава да одржава хотел, али и да су му потребна средства да среди ентеријер. Он наводи и да: “У старом делу хотела треба неке делове потпуно срушити, а потом их поново изградити…”

Од када је на челу хотела Јовичевић је увео праксу да сваке године запосли по једанаест својих рођака. Тако да је за осам година директоровања запослио осамдесет осам рођака.

Резултати Јовичевићевог управљања хотелом најбоље се виде у финансијској анализи завршних рачуна, где резултат показује да је хотел 2012. године направио губитак од 31.166.000,00 у односу на 2011. годину.

Основни капитал од када Јовичевић управља хотелом обезвређен је за 589.701.999,00 динара и данас износи 1.576.872.081,00.

Ипак, постоје послови које Јовичевић за разлику од хотела успешно води. Најбољи пример за то је бизнис са радницима Електро привреде Србије.

Радници ЕПС-а са Косова долазе у Београд да очитавају бројила. (Вероватно су они очитавали бројила и када су Београђанима испоручени педесет одсто и више, увећани рачуни за струју пред нову годину.) Већина тих радника одседа у хотелу Славија, где Јовичевић директно са извесним Багијем договара услове како ће бити плаћена исхрана и спавање.

Баги код Јовичевића задужује бонове за исхрану и смештај радника.

Касније ЕПС-у пријављују три до четири пута више употребљених бонова него што је било радника. ЕПС то плаћа без поговора и контроле. Да не буде контроле, задужен је функционер ЕПС-а…Разлика између стварне цене и количине бонова коју плати ЕПС, вероватно се слива у приватне џепове.

Заменик директора и пријатељ Јовичевића, Ранко Вујовић такође је добро упућен у све послове хотела Славија. Он је пре него што га је Јовичевић именовао на  место заменика побегао из Црне Горе, где је, како се прича, уништио хотелски комплекс Јужни Јадран и хотел Делфин.

Због тога је против њега у Црној Гори покренуто осам кривичних пријава и оптужби за злоупотребу службеног положаја, несавесног рада, утају пореза, организацију лажних стечаја…

Ранко је богат човек. У Београду поседује ланац локала и два стана, често се хвали својим богатством на његовим банковним рачунима. Он је хотелски пансион Јужни Јадран у Бијелој, довео до стечаја, потом га је из стечаја по цени далеко испод тржишне купио “угледни привредник”. Привредник за кога се прича да је добар пријатељ са Вујовићем.

Кланови Београда

Након победе анти Милошевићевске коалиције на локалним изборима 1997. у свим већим градовима Србије, и главни град је имао част да упозна власт гору од Београдских дахија.

Фебруара те године формира се градска влада и Зоран Ђинђић постаје председник те владе. Одмах, су почели проблеми унутар коалиције. Брачни пар Драшковић тражио је све значајније функције у граду за себе и њихове ближе чланове фамилије. Постојало је и проблем незадовољства Дане Драшковић која је сматрала да њен муж Вук треба да буде на челу града.

Вук и Дана тада почињу свесно да минирају коалицију и да се окрећу социјалистима, радикалима и ЈУЛ-у.

Након распада коалиције, и смене Зорана Ђинђића, СПО уз помоћ својих нових коалиционих партнера СПС-СРС-ЈУЛ преузима власт у Београду. Даница Драшковић је тада могла самостално да уређује своја кадровско-родбинска решења…

Убрзо је читава власт у Београду  организована према интересу “рођачког клана”. Чланови породице Драшковић и  породице блиске СПО узели су тада следеће функције: Веселин Бошковић, директор Дирекције за градско грађевинско земљиште – рођени брат Данице Драшковић. Горан Бошковић, члан Извршног одбора Скупштине општине Чукарица – рођени брат Данице Драшковић; Славица Алтипамарков, секретар за образовање Скупштине Београда – сестра Вука Драшковића, Војин Кртолица, члан Управног одбора ГСП-а – зет Вука Драшковић, Драган Мацанковић, члан Извршног одбора Скупштине општине Звездара – зет Данице Драшковић, Веселин Јовићевић, директор ЈП “Градске пијаце” – рођак Данице Драшковић, Боривоје Боровић, члан Председништва СПО-а, иначе зет Данице Драшковић такође је “уденуо” своје рођаке, Борисав Боровић, председник Извршног одбора Скупштине општине Палилула – рођени брат Боривоја Боровића., Биљана Боровић, заменик секретара за управу Скупштине града – сестра Боривоја Боровића, Радомир Живковић, директор Инфостана,  кум Боривоја Боровића, Весна Живковић, секретар за дечју и социјалну заштиту – кума Боривоја, Боровића.

Спасоје Крунић, председник Извршног одбора Скупштине Београда, поставио је свог брата Твртка Гаврановића за секретара саобраћаја, Милан Божић, потпредседник Скупштине града поставио је своју сестру Дору Петровић на место председника Извршног одбора Скупштине општине Врачар…

Вук Станић, Таблоид