Порески обвезници финансирали челичану кроз директне инвестиције, примарну емисију, а неколико пута преузимали све дугове

У високим пећима „Железаре Смедерево”, у последњих неколико деценија, истопљено је најмање 15 милијарди долара пореских обвезника, показује „Политикина” рачуница. То је огроман новац и представља готово половину садашњег бруто домаћег производа (БДП), односно свега што привреда и грађани Србије створе за годину дана.

Иако нико у држави Србији нема прецизан податак колико новца је укупно потрошено за финансирање смедеревске челичане, покушали смо да користећи расположиве изворе дођемо до бар неког збирног рачуна који су платили порески обвезници. Преко директних инвестиција, средства из примарних емисија током деведесетих, преузимања дугова челичане, кредита из Фонда за развој и директне буџетске подршке у високим пећима смедеревске челичане истопљене су милијарде долара.

Закључно са 1988. годином држава Србија је у „Железару Смедерево” инвестирала 6,4 милијарде долара. То показује „Анализа и оцена програма развоја Металуршког комбината Смедерево” која је урађена на основу закључка Скупштине СР Србије од 28. децембра 1987. Прерачунато по данашњем курсу то је 12,8 милијарди долара. Тадашњи Републички завод за друштвено планирање оформио је експертски тим чији је посао био да предложи спасоносно решење за смедеревску челичану. Студија је недвосмислено показала да ће с одржавањем постојећег стања, железара наставити да производи губитке. Негативна стопа приноса била је минус 5,5 одсто. Радикално решење, које су тада предложили аутори студије, међу којима је био и актуелни министар финансија Душан Вујовић, био је стечај без ликвидације. Држава је наставила да одржава исто стање у челичани, а већих улагања у технолошком смислу практично није ни било до доласка „Ју-Ес стила” 2003.

Почетком деведесетих смедеревска челичана је била међу првима на списку оних предузећа која су добијала новац из примарне емисије (штампање пара) из Народне банке. Према рачуници Мирослава Здравковића, по том основу у челичану је отишло нешто мало више од 30 милиона марака или садашњих 25 милиона евра.

– Суштина није била директно финансирање од државе, већ непокривен губитак. Смањивала се вредност имовине, а повећавали су се дугови банкама, па се тако дошло у ситуацију да су дугови били неколико пута већи од вредности имовине – каже Здравковић.

Држава је неколико пута у новијој историји и преузимала дугове железаре. Када је 2003. „Ју-Ес стил” преузео тадашњи „Сартид” за 23 милиона долара, држава је преузела обавезе предузећа које су достизале 1,7 милијарди долара. Према речима Александра Влаховића, тадашњег министра приватизације, две трећине тих обавеза је отписано, а на терет пореских обвезника директно је пало око 500 милиона долара.

Челичана је поново прешла у руке државе почетком 2012. године, када је „Ју-Ес стил” отишао из Смедерева. Иако је Србија ову трансакцију „платила” један долар, то преузимање заправо нас је коштало много више. На терет пореских обвезника још једном су пали сви дугови. У том тренутку, према подацима из финансијских извештаја железаре краткорочне обавезе биле су веће од 62 милијарде динара, док су дугорочни кредити скоро достизали 10 милијарди динара. Ту није крај цеху који су платили грађани Србије. Од тада па до данас, железара је и опстајала захваљујући подршци државе. Према рачуници Фискалног савета, нето трошак за пореске обвезнике био је 60 милиона евра годишње.

Основни проблем смедеревске челичане је, према њиховој оцени увоз сировина. Због тога железара може да буде профитабилна једино када је светско тржиште у успону, наводи се у једној од анализа Фискалног савета. Производња губитака је и био разлог зашто је „Ју-Ес стил” напустио смедеревску челичану. Према подацима из финансијских извештаја годишњи губици железаре у последњих неколико година кретали су се од 10 до 12 милијарди динара. То значи да ће и приликом будуће приватизације и тај рачун опет платити грађани Србије. Средства пореских обвезника давала су се и преко Фонда за развој. Држава је, наиме, 2013. године преко Фонда за развој одобрила кредит у износу од 2,2 милијарде динара. Гарант за тај зајам била је држава Србија. Такође, буџетом за 2014. годину дата је гаранција за задуживање челичане у износу од 30 милиона евра. Без обзира на то што је овде реч о кредитима, они се на крају претварају у трошак за пореске обвезнике, јер за зајмове гарантује држава па то директно улази у јавни дуг земље.

Железара не плаћа ни енергенте: гас и струју па су потраживања „Србијагаса” и ЕПС-а према овом предузећу на крају 2013. достигла износ од 2,5 милијарде динара. У међувремену она су додатно порасла.

Нико досад није јавно поставио питање цеха који су порески обвезници платили за овај пројекат, док је често могло да се чује да је железара један од највећих извозника. Оптимистичне процене кажу да би подизање производње на 2,5 милиона тона подигло и раст БДП-а за један до 1,5 одсто. Оне конзервативне не прелазе 0,7 одсто.

Аница Телесковић, Политика