СВЕТКОВИНА У АЛБАНИЈИ: Српско име сачували од затирања

ОСТРВЦЕ Бешка у Скадарском језеру, крај водене границе Црне Горе и Албаније, било је тесно у суботу за вернике који су стизали бродом и чамцима. На неколико стотина квадратних метара питомине око средњовековних српских црквица тискали су се поклоници пристигли из свих крајева – од Крушевца до Скадра.

Над сводом је брујало складно појање хора Лазарице, који редовно долази из престонице светог кнеза на славу храма његове кћери.

– Господарица Јелена, државница и ратница, али и песникиња и скромна монахиња је нит која преко Бешке повезује Србе од Мораве до Бојане – каже отац Жељко.

– О томе сведоче њене мошти које су пронађене у задужбини, од којих смо део узели и донели у Лазарицу и ставили их у кивот светог кнеза Лазара. Тако су после дугих векова отац и кћи поново заједно, јер људи не могу да раздвоје оно што је Бог спојио. Као ни браћу која живе у различитим државама.

Заиста, на острвцету где је мукотрпним радом монахиња ослобођено неколико стотина квадрата на којима се уопште може кретати и где на земљи у прегрштима донетој с копна ничу први усеви и младице дрвећа – срећу се Срби из Србије, Црне Горе и Албаније који сведоче о трагичним сеобама, поделама и покушајима затирања идентитета српског народа.

Данас око храма Светог Георгија постоји мало зеленила и стазице, а првобитни изглед овог самотног места задржало је само брдо од оштрих шупљикавих стена на чијем врху се бели крст који су израдили чувени мајстори каменоресци из Беле воде крај Крушевца.

– У Албанији је од 1934. и у време Енвера Хоџе било забрањено да имаш српско име и презиме, да се изјашњаваш као Србин и да славиш славу – причао је Дејан Микулић, гледајући с тугом преко Скадарског језера. – Међутим у мом селу Каменици, на самој граници, Срби нису хтели да то прихвате. Давали су деци српска имена, говорили су међусобно својим језиком и славили славу, мада су то радили у тишини и пошто на прозоре ставе ћебад да се споља ништа не види. Мог стрица је Енвер Хоџина полиција убила и бацила у реку зато што је говорио гласно српски.

Срби из Скадра и оближње Враке су 1991. масовно похрлили у Црну Гору јер су и у демократској Албанији, после Енвер Хоџе, настављени притисци и претње. Уследили су нови проблеми и поделе кад је у Црној Гори постало непопуларно бити Србин.

– Још увек имам албански пасош и држављанство јер још од 1991. не могу да добијем црногорско – каже Микулић. – То није трагедија само моје породице већ свих нас који смо дошли из Албаније. Моја породица је у околину тада црногорског Скадра из Клине на Косову дошла 1941, бежећи с Косова од албанског терора. Због исте ствари смо побегли 1991. из Албаније у Црну Гору, где нисмо могли да добијемо држављанство, па смо прешли на Косово. Одатле нас је отерало НАТО бомбардовање. Пошто смо имали само албанска документа отишли смо у Албанију па опет у Црну Гору. Ми бисмо да будемо Срби, али нам се не да.

Његове речи потврђује и учитељ српског који сада у Скадру држи курс за Србе који желе да науче свој језик.

Курсеве српског Србима организује Удружење српско-црногорске мањине Морача-Розафа из Скадра које помоћ добија од институција за дијаспору Републике Србије и Митрополије црногорско-приморске СПЦ.

ПРОФЕСОР СТИГАО ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

– Радио сам 27 година у просвети као професор српског језика и књижевности у Никшићу док га политика није укинула – каже професор Светозар Ћираковић. – Нисам хтео да бацим свој идентитет под ноге и рекао сам да могу да предајем само српски језик а не неки измишљени. Онда сам са још 26 колега добио отказ. Од пре неколико година у Албанији сам поново постао професор српског језика, што не могу да будем у мојој Црној Гори.

Борис СУБАШИЋ, Новости