Активирање војне политике Саудијске Арабије је само један од елемената који могу да направе велика геополитичка померања на Блиском Истоку, југоисточној Европи и на широкој територији постсовјетског света. Други елемент је – спољнополитичка активност Турске. 
Обе земље приказују врло упечатљив раст војних трошкова. Анкара јача активност на Балкану, у Црноморским земљама, на Кавказу, у Средњој Азији. Актуелну политику Анкаре карактерише извесна дупла усмереност: са једне стране тежња да остане савезница САД, а са друге покушаји да се преко критика САД и одређеног зближавања са опонентима Вашингтона заради политички капитал. То потврђују представе које су се учврстиле у турској елити, да Турској припада „централно место у целој Евроазији – у Европи, на Балкану, Црноморском појасу и на Кавказу, у Источном Средоземном појасу, на Блиском Истоку и у Централној Азији посебно“ (како то говори Умут Арик, познати дипломата – председник Турске агенције за међународну сарадњу).[1]
Тако да Сем Перло-Фриман, руководилац програма SIPRI за истраживање војних трошкова, уопште не претерује када упозорава на претњу од „регионалних трка у наоружању“.
У Анкари се врло пажљиво прати шта се ради у Саудијској Арабији. Озџан Тикит, коментатор у турским издањима Haberturk , констатује да су „захтеви саудијског руководства узнемирили Обаму“ јер су се саудијци већ изјаснили против политике коју САД води на блиском Истоку.
Озџан Тикит спољнополитичке приоритете Саудијске Арабије објашњава на следећи начин: „Ријад је започео сукоб у коме за њега постоје две црвене линије. Једну одређује императив борбе против антимонархистичких покрета и њихове идеологије. Ради се о радикалним организацијама какве су „Ал-Каида“ и „Исламска држава“, покрети „Арапско пролеће“ и „Муслиманска браћа“. Одатле код њих и неповерење према народним покретима који се појављују у исламском свету. Ријад је усмерен на уклањање претњи те врсте, ма где да се они у исламском свету појаве, и буквално „скоком на главу“ урања у сваки међународни савез. Постојање друге црвене линије условљено је постојањем Ирана… 2005.године је краљ који је недавно преминуо назвао Иран „главни непријатељ Саудијске Арабије“ и још „змија којој мора да се одруби глава“. Постоји много начина због којих је Иран проглашен за непријатеља, али најважнији је империјална политика Техерана са нагласком на шиизам. Ријад се прибојава могућности Ирана да подигне устанак међу шиитским становништвом Саудијске Арабије. За саудијце је постојање јаког Ирана права катастрофа. Сирија: и Асадов режим у Сирији за Ријад представља претњу, јер га сматрају за иранског јатака. Саудијско руководство машта о Сирији у којој би био формиран емират или, као у Египту, у коме би владала диктатура.“[2]
Озбиљну корекције у стратегији Ријада могу да изазову догађаји у Јемену у коме су веће војне успехе извојевале проиранске снаге, као и раст унутрашњих противуречности у самој Саудијској Арабији. Све то може да изазове промену распореда снага у четвороуглу Русија – САД – Турска – Саудијска Арабија. Постоје разлози и да се претпостави да ће у перспективи турски правац спољне политике за Вашингтон постати важнији од саудијског. Збигњев Бжежински је још крајем деведесетих година 20.века, констатовао да Анкара „стабилизује регион Црног мора, контролише приступ из њега у Средоземно море, уравнотежује Русију на Кавказу, и још увек остаје противотров за муслимански фундаментализам и представља јужни бедем за НАТО.“[3]
Отада је важност Турске за спољну политику САД порасла још више, између осталог и због грешака које је Вашингтон направио на Блиском Истоку. „Сједињене Америчке Државе, – пише немачки експерт Фолкер Пертес, – више не представљају у потпуности државу – хегемона. Оне су сада регионална држава и фактички „сусед“ Ирана, Саудијске Арабије и Сирије“. Сједињене Државе морају да воде рачуна да, како то сматрају експерти Националног обавештајног савета САД, до 2025.године „Велики Блиски Исток“ може да постане арена праве трке у нуклеарном наоружању, у којој ће учествовати и Турска, и Саудијска Арабија, које дотле могу да развију „сопствене нуклеарне програме за наоружање“.
У том контексту треба да се констатује и све већа увученост Турске у европске послове (од традиционалног интереса за Балкан до учествовања у реализовању енергетских пројеката). И ту интереси Анкаре и Ријада пре могу да буду супротни, него истоветни. Конкретно, формирање 1995.године Евроазијског исламског савета, до кога је дошло на иницијативу Турске, а које уједињује муслиманске општине Балкана, Кавказа и Средње Азије, представља одговор на формирање Исламског савета за Источну Европу под окриљем Светске исламске лиге („Рабита“) који подржава Саудијска Арабија.
Важан стожер за сарадњу Анкаре и Ријада представља борба за европско тржиште. Према подацима за 2013.годину Турска је на списку трговинских партнера ЕУ по обиму укупне робне размене заузимала 6.место са 128,156 милијарди евра. Обим трговинске размене ЕУ са Саудијском Арабијом је био дупло мањи (63,833 милијарди евра), али је и такав показатељ био довољан да саудијци на наведеном списку буду на 11.месту и буду јачи од Канаде, Алжира, Уједињених Арапских Емирата, Аустралије и Јужноафричке Републике. Уопште не треба да се сумња да ће и Турска и Саудијска Арабија следећих година још више јачати своју трговинско-економску експанзију у Европи.
Што се тише Анкаре и Ријада такође може да се очекује веће интересовање за игру противуречности коју води САД са Европом. Како те противуречности изгледају Европљанима недавно је писао францускиLiberation: „Европљани полажу наду у стабилност Африке, обзиром да се у односу на њу налазе буквално на другој обали, док Американци у том региону перу руке. Американци покушавају да играју на карту Ирана који је, по њиховом мишљењу, способан да обезбеди стабилност на Блиском Истоку квалитетније него Саудијска Арабија. Европљани, пак, подржавају суните зато што не желе да у региону у њиховој близини буде само један „домаћин“ – Иран. У односу на Русију Американци заузимају много чвршћу позицију од Европљана, зато што су њихови економски интереси у њој врло мали, и они не желе конкуренцију Русије на међународној арени, те су заинтересовани су за стабилност Азије много више него за благостање Европе.“ Главни закључак Liberationa је следећи: „Створен у новим пограничним споровима регионални хаос за собом вуче светски хаос“ што води слабљењу трансатлантске везе“.[4]
[1] Arik U. Turkey and the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. 1995/96. № 4. P.8.
[2] http://modernlib.ru/books/bzhezinskiy_zbignev_kazimezh/velikaya_shahmatnaya_doska/read_4/
[3] http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf
[4] http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf
Петар Искандеров, Фонд Стратешке Културе
