СКАДАРСКИ Срби су данас остаци остатака становништва средњовековне српске области, плодне котлине испресецане рекама, омеђене с једне стране луком високих сурових планина а с друге Скадарским језером.
Саговорник “Новости” страхује да ће млади Срби заборавити језик, јер се курс српског одржава само повремено, кад стигну донације. Он се нада да ће се скадарски студенти који су добили стипендије од Србије, вратити у родни крај да буду елита свог народа. Они, за разлику од родитеља, углавном носе српска имена и презимена, јер су рођени после времена у коме је српски идентитет био забрањен.
– Ја сам Велимир Поповић, али то име не стоји у мојим дипломама економије и права – каже Скадранин Артур Попај. – Ипак, није битно име које су нам родитељи дали да би нам сачували главе, све док знамо да смо Срби. Са српским именом није могло да се школује ни да се запосли до пада режима Енвера Хоџе. Данас је могуће да се по високој цени промени или име или презиме, не обоје, али је изузетно скупо. То није битно, јер се сви ми Срби, све три вере, међусобно познајемо и чувамо.
Да то заиста функционише у пракси, показали су нам православни Велимир-Артур и муслиман Едо Пиранић, који су нас повели у обилазак плодне Враке, простора пет села између планина и Скадарског језера, некада потпуно насељеног Србима.
– Моја породица је вековима била свештеничка, па смо названи Поповићи, а у време Енвера Хоџе смо морали да постанемо Попаји – причао нам је Попај док смо се пробијали кроз саобраћајни хаос Скадра. – У књигама, које су водили моји преци, забележено је да смо после Косовског боја из Вучитрна прешли у Црну Гору, затим у Скадар, одакле смо морали да побегнемо од зулума, а 1860. смо се опет вратили. Последњи свештеник у породици био је брат мог деде који је 1948. скончао у затвору, под оптужбом да је слушао Радио Москву.
Зауставили смо се крај рушевине Цркве Пресвете Богородице у Враки, која изграђена 1869. и у којој су служили свештеници Поповићи. Она је 1967. претворена у Дом културе, а деведесетих је минирана, после егзодуса врачанских Срба.
– Екстремисти у албанском парламенту су почели отворено да прете Србима и у мају 1991. више од 70 одсто становништва Враке креће пут Југославије, са оним што је могло да понесе у рукама и на леђима – описује Артур егзодус у коме је учествовао. – Пешачили смо 30 километара до границе где нас је албанска полиција зауставила и држала на отвореном док Милошевић није интервенисао да будемо пропуштени. Дочекани смо с музиком и телевизијом, а затим стављени у велике војне шаторе.
Врачани су до новембра 1991. боравили у Црној Гори, а затим су премештени у Дечане.
– Тамо сам могао да радим само физичке послове, па сам решио да се вратим у Албанију, па шта ми бог да – каже Попај. – Успео сам да се запослим јер су из Албаније емигрирали многи образовани људи. Не замерам Србији, дошли смо у најгоре време, усред грађанског рата и санкција. Таква је српска судбина.
Сличну причу о лутањима казивао нам је и Србин Канто Зефај, код кога смо свратили да му честитамо католички Васкрс. У његовох породици само он говори српски.
– Из Албаније сам отишао у Београд, тражио сам азил у америчкој амбасади, али га нисам добио – каже Зефај. – Супруга ми је Албанка, син је уписао курс српског, а ћерка је још мала, ићи ће касније.
Командир Чете за обуку водича и дресуру паса, мајор Зденко Цвијетић каже да војним псима после седам-осам година опадају трагачке и чуварске способности за потребе војске и полиције, али да су још увек очувани и здрави.
Теже се и спорије крећу, слабе им чулне способности, нарочито вид, слух и њух, а опада им и физичка кондиција. Такви не могу више служити, али смо донели одлуку да их понудимо цивилима који желе да брину о њима. Уместо да пензионерске дане проводе у нашој чети, они добијају нове власнике и почиње нови живот за њих – каже Цвијетић, који не крије да им после шетомесечне дресуре тешко пада растанак са сваким псом који одлази на задатке и да се исто осећају и када их удомљавају.
СРПСКА ВРАКА ТРИПУТ ПОДИЗАНА
СРПСКА Врака је данас само сенка онога што је била, рекао нам је мештанин Алекса Стaјкић (на слици), Србин оштрих црта лица и чврстог погледа. На питање да ли је његова породица мењала име у време Енвера Хоџе, он одмахује главом и цеди кроз зубе: “Име им нисмо дали”. Касније сазнајемо да је за српско име дато неколико живота.
Сада је у овом делу Враке остало само пет-шест српских породица, остали су продали имања Албанцима и отишли, а вероватно ћу и ја – каже Алекса. – Две ћерке сам удао у Србију, а данас ми је трећа испрошена у Црну Гору. Немам више с ким овде да живим, дошло је време да одем, али то ништа не значи. Српска Врака је три пута нестајала и подизала се.
“МЕРЦЕДЕСИ”
ПОСЛЕДИЦЕ Енвер Хоџиног режима и данас су видљиве у Скадру, некадашњој балканској трговачкој метрополи. На његовим улицама се хаотично мешају “мерцедеси”, статусни симбол бољестојећих и већински сиротињски бицикли. Низ ружних прљавих соцреалистичких зграда тек понегде прекида новообојена фасада, која обично само скрива беду у задњем дворишту.
Борис СУБАШИЋ, Новости
