Ченеј — Килограм јагњетине живе ваге по 300 динара, за празнике иде као алва, а фармер Светозар Цвета Мургашки задовољан је и великом потражњом приплодних грла.
За овна шиљежана расе “виртемберг” од пет-шест месеци, овчари заинтересовани да освеже и уматиче стада не жале да плате 200 евра, сјагњене шиљегице иду за 250, док се овце продају за 220 евра.
“Не можеш од лошег овна имати добру јагњад. Није то скупо, вреди улагати, и ја сам приплодног овна од три године платио 700 евра”, не таји Мургашки.
На Цветиној фарми је око 350, можда и више грла, јер се због јагњења и продаје ових дана бројно стање стално мења. Заинтересованост овчара је повећана и због могућности добијања кредита, па фармер са Ченеја, прогнозира да ће приплодних грла недостајати на домаћем тржишту, јер једноставно нема толико квалитетне робе, без обзира колико званична статистика приказује да има оваца у Србији.
“Никад не могу знати тачан број, кад сваки дан се ојагњи бар једна, две или три овце. Ретко која ојагњи једно, него већином два јагњета, мало ређе буде и тројки, али то ме уопште не интересује”, вели Мургашки.
“У овчарству сам од 2002. године, а стадо сам уматичио 2009. године због субвенција из државне касе. Лане је по грлу субвенција повећана са четири на седам хиљада динара, што за наше паорске прилике није занемарљиво у укупним рачуницама, када сводимо биланс. Није тешко израчунати да се по том за стотину оваца добије 700.000 динара, па када се узме оловка и израчуна, то практично значи да се храна добије yабе. Неки кажи да овце и поједу, али евидентно је и да се добије. Нема ту шта да се прича, јесте да храна кошта, колико коштају кукуруз, детелина, зоб и шта се већ овцама у оброк даје, али субвенције битно поправљају рачуницу овчара”.
Додуше, Цвета објашњава да његовим овцама уопште не даје за оброк житарице, него га справља од отпадних зрна кукуруза, жита и соје из силоса, а процењује да су његово матично стадо, јагњад за трпезу и приплодна шиљежад првокласни.
“Овце које се нису ојагњиле иду на испашу, а иначе јагањци и шиљегице не иду на испашу више од годину и по дана, док се не ојагње после првог мркања, јер онда се добије добра крупна овца. Чим ти одмах пустиш јагње на пашу, не може од тога да буде квалитет, никад. Права, квалитетна овца мора тежити бар 80 до 100 кила, а моје су такве, има их које теже и више од стотину кила, па кад је продаш и за клање добијеш новаца. А шта можеш добити за овцу од 35 кила, па се и због тога мора посветити доста пажње узгоју. Уз “виртемберг” имам нешто још заосталих оваца расе “ил де франс”, још од времена када сам купио чопор па никако да их утаманим, држим их, па неко јагње буде и мешано, али нема везе, за клање се све то прода од куће. Сада је 300 динара килограм, имам наруџбине за 1. мај и Ђурђевдан, што је за празничне трпезе, све је унапред распродато. Све су то домаћи купци, јер ми довољно јагњетине и немамо за стране купце, Арапе и Кинезе. То су приче за малу децу, не можемо довољно ни за наше тржиште да произведемо. Гледао сам неко вече у једном мегамаркету кило јагњетине од бута 1.700 динара, од ребара 900 динара, па још замрзнуто, да се муштерије смрзну од цене. Када се са фарме купи и среди изађе 550 до 600 динара по килограму”.
Сеје Мургашки пшеницу, јечам, тритикале, зоб, кукуруз и соје, под којом ће овог пролећа засејати 30 јутара, мада је лане под овим усевом имао преко 50 јутара. Подсећа да је цена соје преклане била добра 47 динара, лане је пала на 38, па почетком ове године скочила до 50, да би се вратила на 43.
“За сојом је за сада потражња и лако се прода, тако да сетву не уговарам, па улазим у сетву споственим снагама. Робу на чување нигде не треба оставити, само код себе у амбару, а ако за то нема могућности, најбоље ју је одмах продати. Најгоре је када оно што произведеш неком повериш, он то прода па се дешава да останеш и без новаца и без робе. Остављам код куће на сигурном зоб, сточни грашак, тритикале, граорицу и то све оде, али остављам и нешто соје новосадске сорте “индијану„ коју селектирам и пласирам као семенску јер се више не производи од 1999. године, а одлично се показала. Соја се иначе добро показала јер даје добар принос, мало је тежа за вршидбу за комбајн, али све то надокнади добар род. Лане сам на једној парцели имао три тоне по јутру”.
Пролећна сетва је кренула, међутим, фармер са Ченеја каже да се ради некако безвољно, зато што се пољопривредницима стално смишљају нови прописи и нова правила игре, а паорлук притискају и све већи трошкови улагања у производњу.
“Некада сам углавном људима радио услуге механизацијом, а сада све им је скупо, не могу да плате, јер су осиромашили и немају новаца. То је велики проблем”, сматра Мургашки.
-Свака им је услуга скупа, па и 6.000 динара вршидбе соје по јутру, иако то није ни 150 кила соје, али џабе кад људи немају да плате. Трошкови производње су повећани. Скупи су вештак, хербициди и остало. И ја ћу вештак узети на кредит. У задњи час сам поднео папире за обнову регистрације газдинства. Никако да се стигне, увек има неког посла и обавеза у пољопривреди свих 365 дана у години. Држава и сви треба да цене сељака који производи млеко и месо, да га држе као мало воде на длану, а не да га понижавају, јер ово што се већ дуго ради је јако срамно.
Дневник
фото: Агровести
