Иво Андрић: Албанију би требало поделити, узимање Скадра је од велике важности

ИВО Андрић је, као високи чиновник Министарства иностраних послова, више од две године, од 1937. до 1939, обављао дужност заменика министра иностраних послова. Милан Стојадиновић је истовремено био и председник Владе и министар иностраних послова, Андрић је, као дипломата од каријере, био први човек Министарства. Након пада Стојадиновића са власти, Андрић је постао амбасадор у Берлину.

Гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова, посетио је Југославију јануара 1939. године. У сусретима са Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеју земаља.

У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). Високом италијанском госту приређена је “теревенка” са посебно одабраним дамама. Корпулентни Стојадиновић, у заносу доброг расположења, попео се на сто, са намером да одржи здравицу. Међутим, астал се сломио и председник краљевске владе се нашао на патосу затрпан јелима са трпезе.

На Стојадиновићев захтев, сачињен је службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарства. На првој страни подсетника пише: “Реферат г. Андрића 30. I. 1939.” (Овај докуменат се чува у Архиву Србије – “Фонд Милана Стојадиновића”, кутија 37.)

МИЉЕНИК НОВЕ ВЛАСТИ

Текст ове службене белешке први пут је објављен у “Часопису за сувремену повијест”, 1977, IX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман је био уредник овог издања и документ је, заједно са Кризмановим коментарима штампан под насловом “Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године”.

Своје друго објављивање Андрићева белешка је имала 1988. године, у “Свескама”, Задужбина Иве Андрића бр. 5. које је тада уређивао песник Слободан Зубановић.

У закључку овог документа који се бави хронологијом историјских прилика и односа, и има 20.734 словна знака, Андрић пише:

“Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза северне и јужне Србије са Јадраном”, писао је Андрић. “Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.000 до 300.000 Арбанаса, али су они већином католици чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.”

Истовремено са објављивањем Андрићевог списа у целости, “Свеске” су донеле и полемику која је уследила после Кризмановог чланка. Тадашњи председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића Родољуб Чолаковић протестовао је код главног уредника “Часописа за сувремену повијест” др Ивана Јелића. Полемика Чолаковић-Јелић-Кризман чува се у задужбини Иве Андрића (Центар за документацију, Инв. Бр. 1156-1159).

Чолаковић приговара Кризману за реченицу: “Андрић није био успјешан само на пољу књижевности него је биљежио успјехе и у дипломатској каријери”! Кризман још каже да је “Андрић остао на положају изванредног посланика и опуномоћеног министра све до напада Њемачке на Југославију… да би се вратио у окупирани Београд гдје је – повучен и пензиониран, али списатељски врло активан – дочекао ослобођење”. Чолаковић признаје да је Андрић у новембру 1941. године пензионисан, али подвлачи да Андрић никада није примао пензију јер је одбио да је прима. Чолаковић, такође, подсећа Кризмана да је Андрић одбио сваку могућност да се објављују његова дела за време окупације. На Кризманову тврдњу да су “неточне приче о Андрићу да је он у знак протеста због потписивања и формалног приступа Тројном пакту 25. марта 1941. дао оставку на положај посланика у Берлину”, Чолаковић одговара:

“Већ 20. марта 1941. године, Андрић је упутио писмо Цинцар-Марковићу: ‘Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем са ове дужности ослобођен'”, пише Чолаковић, сматрајући да је ово оставка и став против приступања пакту.

Др Богдан Кризман доказује сасвим супротно и одговара:

“Претпостављате ли, друже Чолаковићу, да би га Стојадиновић унаприједио за свога најближег сурадника да се Андрић није – бар у главним линијама – слагао са његовом (односно кнеза Павла) генералном вањскополитичком линијом? Иво Андрић био је заправо врло успјешан у дипломатској каријери до 1941. године. Без подршке неке одређене грађанске странке, без добрих веза у чаршији, а познат по свом ранијем дјеловању у омладинском покрету у Аустроугарској, ушао је у министарство вањских послова у Београду 1920. год. и ту брзо напредовао. Није га омела ни епизода с масонском организацијом када је из организације (ложа Доситеј Обрадовић) био искључен због љубавне афере (1926), што сам у мом ‘необјективном’ и ‘недобронамјерном’ чланку свјесно прешутио. За разлику од других књижевника-дипломата (Јован Дучић, Милан Ракић, Сибе Миличић, Милош Црњански и други) Андрић је за вријеме министровања Милана М. Стојадиновића постао 5. XI 1937. његов помоћник, дакле највиши чиновник у том изразито политичком министарству”, примећује Кризман. “Послије Стојадиновићева пада Андрић одлази у Берлин за изванредног посланика и опуномоћеног министра гдје остаје све до напада Њемачке на Југославију. Мислите ли, друже Чолаковићу, да би му Њемци удијелили агреман да није био за њих као Стојадиновићев човјек у министарству persona grata? Добро познам архиве нацистичког министарства вањских послова из тог раздобља и нигдје нисам нашао забиљешку да би се њемачка страна икада тужила на Андрића. Напротив, Љубо Бобан у књизи ‘Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1929-1941. Из повијести хрватског питања’ II, Загреб 1974, стр. 348 наводи да је у јуну 1940. њемачки посланик Hирен говорио свом талијанском колеги да би, по његовом мишљењу, најбоље рјешење било кад би на чело владе дошао Б. Максимовић, а за министра вањских послова Стојадиновић.

Дотадашњи министар вањских послова Цинцар-Марковић могао би се вратити у Берлин као посланик, а Андрић могао би преузети мјесто помоћника министра вањских послова. Италијан у извјештају грофу Ћану, истиче да у тој Hиреновој изјави види не само његово особно предвиђање и жељу него и смјер њемачке оријентације у кризи југославенске владе. Позната су Андрићева писма из фебруара и марта 1941. године, али разлог Андрићева (оправданог) незадовољства лежи у ангажирању Данила Грегорича као тајног емисара и посредника Милана Антића и Драгише Цветковића у Берлину – иза Андрићевих леђа као тамошњег посланика. Зато Андрић у цитираном писму од 20. III 1941. спомиње ‘службене’ и ‘личне многобројне и императивне разлоге’ који му налажу да буде ослобођен дужности посланика и што прије повучен с положаја. Да ли се у писму наводи његово евентуално политичко неслагање с курсом владе Драгише Цветковића?”

Једна од последица полемике био је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела бришу из програма за наставу књижевности.

Иван Миладиновић, Новости