Колевка српског градитељства говори тајним језиком

Дете брзо расте, колевку прво скрајнуше у ћошак, а онда још даље, далеко од очију у подрум историје, па сви брзо с ума сметнуше да је икада ту била. Баш је тако са Осатом било. Некадашњи административни центар велике регије око Скелана и Сребренице на обали Дрине, то је заборављена колевка српског градитељства. Као што краљевима рођењем круна припада, дечаци у Осату пуким доласком на свет мајстори су постајали, јер важнијег посла од стварања на овом свету није могло бити. Она лепа здања од брвана над каменим подрумима што их данас старим, српским кућама зовемо – њихових су руку дело.

Измислили су Осатичани кров “на четири воде”, њихове куће имале су увек улазна и излазна врата јер се свако мало у Подрињу од неке силе морало бежати. И још је нешто њихово, један тајни мајсторски језик, бањачки.

– Бањаци су, синак, мајстори. Зато им се и језик бањачки зове. Као што су Црнотравци на југу познати као најбољи фасадери, овде су се вековима рађали у Срба најбољи зидари и тесари. Да би своје планове, рачунице, а некада и пропусте сакрили, Осатичани смислише посебан језик у који је стало неколико хиљада речи – говори Радан Јевтић (67), потомак старих бањака, унук оног Солунца и градитеља Сима Јевтића, што му иницијали осташе уклесани у камену сарајевске цркве, и сам мајстор овдашњи.

Старину сретосмо како нешто гради пред кућом у Божићима, у Гумнини над Скеланима.

– Бањачки је био мушка ствар. Мајсторски језик. Жене га нису смеле знати! Да је једна знала, рекла би другој, ова трећој, то ти је ваљда јасно… Десило се тако да су Осатичани негде у Србији градили, а мајстори се међу собом почеше дошаптавати: “Скаман анеж, ал је шумна треја”. То ти значи: “Лоша храна, ал` је жена добра (привлачна)”. А газдарица ће на то, ни пет ни шес`: “Мајсторе, шуман ти, скаман ти, ако ти се ани ани, а ако ти се не ани, набери!” Ето ти, кад жена зна бањачки, мајстори без посла могу остати!

Приреди Радан ту у Божићима за нас госте кратак курс из бањачког. Објасни да тај језик данас скоро свако зна, ту око Скелана. Чак и жене, а деца га рано науче јер им може затребати “таман колико чакија за не дај боже”. Језик је настао извртањем српских речи, али и туђица, немачких и турских.

– Осатичани су ти од памтивека печалбари, ишли су одавде по Србији и за собом остављали лепе грађевине. Већина их остаде преко Дрине, јер је овде свако мало рат. Само у Божићима, пре овог последњег рата, било је 50 бањака, зидара, а са њима и пет обртника, а ја сам један од њих био. Данас их је, да све бањаке на прсте руке набројиш – говори Радан и док Божиће напуштамо поздрављамо се бањачки – Чкајамо! (Идемо!)

У Скеланима где све је у знаку античког наслеђа, поред остатака Муниципиума малвесијатиума, срећемо Драгића Глишића (40), некадашњег директора овдашњег археолошког музеја. Не о Римљанима, већ о делима Осатичана говори.

– Данас куће осаћанке гледамо у свим етно-селима по Србији, од Мећавника, преко Врхпоља и Станишића, до Музеја на отвореном у Сирогојну… Оригиналне осаћанке су и бројне цркве брвнаре грађене без иједног ексера, она чувена у Дубу или у Сечој Реци код Косјерића, у Миличиници код Ваљева, па она устаничка у Такову… Вукова кућа у Тршићу, кућа кнеза Милоша у Горњем Црнућу и његови крагујевачки конаци, конак сердара Мићића у Чајетини и у сваком селу по нека грађевина… Све то, део је Осатичана или је њихова школа – говори Драгић – Осатичани су порушену Србију с краја 18. и почетка 19. века обнављали. Исто су радили по завршетку светских ратова, а опстали су, ево, до данас. Сада граде традиционалне и ове модерне куће.

Иво Андрић је приметио ту жељу својих комшија градитеља да себи и свом роду, усред и на измаку турске владавине, коначно подигну лепе грађевине. Да добар посао ураде.

– Сви Осатичани имају неку урођену тежњу ка висинама и да они најугледнији међу њима и они најскромнији желе да се испну макар педаљ више од места на ком су. Да се испну и да се то види и зна – записао је Андрић.

Видело се и знало, само ако би мајстори из Осата ударали секирама, длетима и брадвама по брвнима, шиндри и клису неуморно. Тукли су вешто чекићима по камену. Правили су широм Србије, на месту попаљеног и порушеног, лепше и боље да на згариштима почне нови живот. Зато за хајдучију времена нису имали.

Печалба, ратови и сеобе, модерне куће у духу нових времена, све то брисало је мало по мало из памћења колевку српског градитељства. Остала су иза мајстора, по земљи расута, лепа здања.

Баш у њима, топло је било док су се Срби рађали. У њима, складно су живели, ту су и умирали. Тако вековима, кроз старо и ново доба, до данас.

– Шуман банеж – рекао би старац Радан, тајним језиком мајстора.

Него шта, него добар посао, бањаци Осатичани!

КУЋЕ СРПСКИХ ВЕКОВА

Осаћанске градитеље пут је вековима с пролећа вукао о печалбу. Одлазили су и у збеговима бежећи од рата, увек преко Дрине ка Ваљеву, најчешће заувек напуштајући завичај. Подаци турског ђумручије, његова прецизна евиденција, сведочи да је једног пролећа у четвртој деценији 19. века, Дрину прешло 700 неимара по имену Јован! И још хиљаде других.

Радан Јевтић (67) потомак старих бањака у селу Божићи

У Србији Осаћани су дизали цркве, кнежевске конаке, куће нахијских вођа и оне за обичан свет, од града до града, од села до села… Утопљени у колективни дух народа, иако су били ствараоци, махом су остали непознати, а својим одредиштима широм Србије, донели су препознатљив дух исклесан у камену и дрвету. Мало је познато да су преци владике Николаја Велимировића живели у Осату, ту су избегли из Црне Горе бежећи пред Турцима. Пред крај 18. века доселили су се у ваљевски крај, где су наставили породичну градитељску традицију.

Никола ЈАНКОВИЋ, Новости