Док Јагодина постаје буквално претрпана становницима, околна села су потпуно опустела. Највише одумиру планинска села, где су остали само старци. Најтежа је ситуација у Лозовику, Мишевићу и Јошаничком Прњавору.
– Сва три села углавном чине старачка домаћинства, у свакој трећој кући живи само један члан, стар у просеку од 65 до 70 година. У Јошаничком Прњавору је најгоре. Највећи број становника чине седамдесетогодишњаци и осамдесетогодишњаци. Најстарији је Јован Максимовић, који има 88 година – каже Славица Михајловић, шеф Месне канцеларије у Лозовику, Мишевићу и Јошаничком Прњавору.
Чак и усред дана ова села делују готово сабласно. Куће су зарасле у коров, прозори полупани, а из кућа провирује лозица. На прашњавом путу, посутом шодером, нема никог. Тек на крају Јошаничког Прњавора погрбљена старица са штапом у једној и чинијом у другој руци храни кокоши.
– Плачем ко киша. Деца дођу, па морају да иду да раде. Ено ми га човек на кућу. Умро пре пола године. Звао се Светислав – почиње 77-годишња Јованка Максимовић своју животну причу показујући на умрлицу, залепљеној на вратима куће, док јој се сузе цакле у очима.
– Рођена сам у Кончареву, а моји ме готово из града удали у ово село. Ћушнули ме ко у Мораву… додуше, били смо млади, па нам ништа није било тешко. Кад одемо да радимо на њиви, запевамо из свег гласа. А сад је село опустело. Нема нигде никог. Да паднем, не би имао ко да ме дигне. Кад су велике врућине, много ме заноси у главу, па идем са две тојаге. Много сам болесна. Примам 67 евра на туђе име, али већину потрошим за лекове – прича бака Јованка, чији син Милан живи у Јагодини, а ћерка Љиљана у Црнчу.
Радован Вељковић је напунио 74 године и не памти када му је неко дошао у госте.
– Много је лоше. Док сам живео са стричевима, било нас је 21 у кући, а сада има 20 људи у целом селу. Само у једној кући живи троје, а у осталима по двоје или један. Аутобус већ деценијама не долази у село, па ко може, пешачи по шест километара до Лозовика или Сиоковца – жали се Радован.
Некада су имали продавницу и читаоницу, а сад нигде никог.
– Последња беба у селу рођена је пре 17 година, али и та породица се одселила у град – каже Радованова жена Слободанка.
У Мишевићу се толико намножило шарки да улазе у дворишта јер се поља више не обрађују. Пре четири године затворена је и школа.
– Шта има иза Мишевића?! Нема ништа. Ово је крај – каже 78-годишњи Светислав Вучковић. – Е, како је некада ово село било богато јер је земља плодна. Из Црнча су по читав дан копали за килограм пројиног брашна. Њиве пуне људи, а песма се орила целим селом. Већ 30 година нема песме, нема ничега.
Радосава Максимовић је убеђена да за пет година неће имати аутобус по кога да дође.
Ругло да види свет
– Пре него што је дошао на власт, Палма нам је обећао да ће да реновирати Дом културе за годину дана. Тај дан и петак. Када је дошао следећи пут рекао да од Дома нема ничег, али ће реновирати школу. И опет ништа. Ово ругло треба да види цео свет – огорчен је Видан Илић из Лозовика.
Црна статистика
У Јошаничком Прњавору, удаљеном само 13 километара од Јагодине, тренутно живи 20 становника. Године 1948. имало је 188, а највеће осипање почело је 1981. године. У Горњем и Доњем Мишевићу, удаљеном 17 километара од града, у којима има 155 становника, на прошлом попису евидентирано је 233, док је 1948. у селу живело 666 особа. У Лозовику, удаљеном само 11 километара од Јагодине, у коме живи 263 људи, 2002. године било је 328, а 1948. године чак 772 мештана.
– Дете се није родило последњих 10 година. Нико не може да се ожени. Најстарији нежења је Драгомир Милошевић, који има 56 година. Можда би овде дошла нека девојка из друге земље.
Живота Јовановић се жали да немају ни продавницу, ни кафану.
– И оно мало кукуруза што роди на овако сушној години поједу дивље свиње. Зими смо одсечени од света јер аутобус дође само до Лозовика.
Живомир Филиповић седи на клупи са Животом и хукће:
– Преко лета немамо ни воду. Дошли смо да напунимо балоне на извору. Када нам треба да напојимо стоку, дођемо трактором по воду. Мучимо се. Зато млади и одлазе – уверен је Живомир.
Иако у Лозовику има највише становника, и њега стиже судбина претходна два села. У четири разреда има само осам ђака, а село пуно нежења. Мирослав Стојаковић каже да се живе као у средњем веку јер осим продавнице немају ничега. У последњих годину дана 11 људи је умрло, а рођена је само једна беба. Зоран Павловић има 45 година и надничи.
– Живим са мајком Снежаном, која прима пензију од 100 евра. Центар за социјални рад дао нам је кућерче да у њему липшемо. Копам бунаре, гробове, све што треба. Али, ни сељаци више немају пара, дају ми брашно, кромпир, пасуљ, месо – јада се Зоран.
Вести
