Обреновац је данас, годину дана након катастрофалних поплава, у највећој мери обновљен, деца су се поново уписала у школе, а сви становници остали су у свом граду, каже председник општине Мирослав Чучковић, уверен да Обреновац има шансу да постане нормалан град какав је био.
Претходна година је, каже, прошла брзо, у великом броју активности на санацији и обнови општине, потпуно уништене након изливања Саве, Колубаре и Тамнаве, али данас су, додаје, сви насипи и пробоји на тим рекама санирани.
– Ово је могао да буде Њу Орлеанс, град разлупаних прозора, празних школа и обданишта, у ком цветају проституција, наркоманија, криминал, где не можете да сретнете живог и насмејаног човека . Данас је Обреновац град који се не разликује од Арандјеловца, Ваљева или Суботице – рекао је Чучковић Тањугу.
Потпуно је, каже, било уништено 85 процената општине, а вода је оштетила све јавне објекте.
– Било је уништених 11.500 добара, укључујући 3.500 аутомобила и 7.000 кућа, од којих је 200 потпуно срушено, станова, пословних простора, као и 1.000 хектара потопљених ораница са усевима који су били већ засејании – набраја Чучковић.
Поплаве Србија никада неће моћи да заборави Фото: М.Ђурица
Тачна штета, додаје, никада није израчуната, јер је било немогуће пронаћи модел утврђивања штете у сваком домаћинству.
– Могло би се рећи да је процењена штета у Обреновцу негде око 200 милиона евра, с обиром на то да смо добили око 70 милиона евра за помоћ, а то је трећина онога што је реално уништено – подвукао је Чучковић.
Редом су обнављане здравствене и образовне установе, обезбеђена питка вода, канализација, грејање, путеви, а након тога уследила је санација уништених приватних имања, станова, кућа, пољопривредног земљишта
Обреновац је, подсећа председник општине, само неколико километара удаљен од уређених школа на Чукарици, те је постојала реална опасност да град остане “заувек пуст и празан”.
– Управо због тога челни људи општине били су посебно одговорни да се што пре крене са обновом и створе могућности за нормалан живот – рекао је Чучковић.
Тврди да се највећи број Обреновчана вратио, а да се број оних који су напустили град мери промилима.
Када говори о периоду од пре година дана, каже да је најпоноснији на солидарност и храброст коју су показали грађани и на могућност да, иако смо мала и сиромашна држава, одговоримо на све изазове.
Град се полако опоравља од стравичних поплава Фото: П.Вујанић
На питање како избећи да се слична катастрофа понови, Чучковић је напоменуо да се мора урадити централни водопривредни систем у држави, како Србијаводе и Београдводе не би биле одвојене, што ће, како трвди, олакшати командовање, расподелу буџета и праћење ситуација.
Кристина Шустић: Желим своју собу, свој живот као пре
Кристина сваки дан помаже онима који су изгубили дом у поплавама, а и она сама је изгубила све
Кристина Шустић (21) остаће најсветлија тачка десетинама потродица које су збрињаване у последњим прихватним центрима у Обреновцу – касарни и хотелу. Тешко за њу, али мелем за угрожене, Кристина је као једва сазрела девојка била једина нада онима који су остали без дома, хране, одеће и обуће.
Она је дочекивала и испраћала породице, смештала на мекане душеке и у суве собе кад су тек побегли од влаге, болести, туге, неизвесности.
Док је она њима била камен ослонац, заборавила је на то да ни она нема где да спава. Трчала је кодмамине пријатељице, само да преспава док ујутро иде у прихватилиште у обреновачку касарану, а поподне у Нови Сад на факултет. Само привремено, само да преспава. Али тај сан траје годину дана.
– Мој први и основни план је да се вратим кући. Желим своју собу, своју столицу, свој живот као пре. Још живим са мајком код њене пријатељице, наше драге тетке Снеже која је дефинитивно мој херој и која нам несебично даје кров над главом и много подршке. Више не радим у прихватном центру као координатор, прешла сам у СОС дечија села Србије и радим на позицији едукатора. И даље је то касарна и даље су ту људи са којима сам радила, али сам сада више посвећена деци јер мој нови посао то тражи. Боље ми је, јер ми је био потребан одмор. Иако још желим да помогнем, а више немам снаге на онај начин, урадила сам то овако. Деци у суморној касарни кроз, песму, игру и дружење заједно са својим колегиницама скраћујем те тешке дане. Та мала бића нису крива ни за шта и не заслужују да се ти осмеси изгубе окружени зарђалом жицом – прича Кристина за нијансу одговорнија од својих вршњака. Не чуди с обзиром на то шта је све прошла.
– Наше категоризовање није довољно ни за шта. Добили смо 70.000, а штета је превелика. За те паре, не могу ни само врата или само прозори. Овде не кривим локалну самоуправу, већ републички ниво који није бринуо о људима као што смо ми – додаје она.
Кристина каже да је од 17. маја потпуно другачија особа и да се ситнице које су је раније чиниле тужном, сада неважне.
– Рад у прихватном центру, а и сама моја ситуација су школа за цео живот. Сада све гледам другим очима. Ја дом губим други пут у животу, губим успомене на свог покојног оца… Кад сам успела да наставим да живим са тим, сваки дан устајем са великим осмехом и реченицом “Још један нови дан. Лепо, устала сам жива и здрава”. И сви ти људи, њихове приче, разноразне судбине у раду у прихватном центру, научиле су ме да мисли и осећања каналишем тако да ситнице буду оно што ми чини дане, месеце, године…
И да се све понови исто би поступила…
-Опет бих чистила град, опет бих делила храну у Црвеном крсту, опет бих пружала подршку својим суграђанима, опет бих радила у прихватном центру без обзира што знам шта ме чека… То је био мој начин да преболим и преживим све. Водим се тиме да рад лечи човека и за то једино знам
да не бих променила – закључује Кристина.
Марија Јевтић: И даље имам кошмаре
Марија је из поплава спасавала животиње
Стотине животиња, паса, мачака, па и папагаја после поплава остало је без власника, изгубљено, гладно и уплашено. Тек се неколико људи осврнуло да угрожене животиње спасе, а једна од спасилаца била је и Марија Јевтић из Обреновца.
Марија је са својим момком обишла Србију уздуж и попреко како би сваком власнику вратила пса кога су у поплавама изгубили. Није им било тешко да сатима путују да би стотине паса угледало лица својих власника поново. А од тога, каже, нема веће среће.
Међутим, и сама Марија била је жртва поплава и, нажалост, једног пса није успела да спасе – свог Флока.
– Иако је прошло скоро годину дана од поплава и даље имам кошмаре и стахујем да би се могло поновити исто. Тада се питам да ли сам могла урадити више прошле године? Да ли сам могла помоћи више и људима и животињама? И оно неизбежно, а шта ако се опет понови? – каже Марија.
Она додаје да је најтеже отићи у Обреновац поново и суочити се са свим губицима.
– У поплавама смо моја породица и ја изгубили све што смо имали, али нисмо престали да се трудимо да нам се живот врати у нормалу. Ја се још нисам вратила у Обреновац да живим, али и даље идем тамо. Сваки пут подједнако ми је тешко. Живела сам у том граду 23 године, знала сваку улицу напамет, имала пријатеље, мазила псе испред зграда, знала сваком име, а сада тамо није остало ништа од тога. Многе породице се нису вратиле, многи пси нису пронађени, међу којима и мој Флок – прича Марија.
Једна ствар даје јој наду да све може да буде боље.
– И даље волим да седнем у кафић на тргу и онда посматрам људе и видим да су и после свега срећни и да се боре сваког дана да опет живе како су живели пре тог ужасног дана. И поносна сам на њих, јер кад је било најтеже, ти људи су ми највише помогли иако ме нису знали. Надам се да се више никада неће поновити исто и да више ниједан живот неће бити угашен – закључује Марија.
Матићи: Комшије се свађају око расподеле помоћи
После поплава Матићима је овако изгледао дом
“Људи су се променили, поплаве су их потпуно уништиле. И финансијски, али и у правом, људском смислу.”
Овако за “Блиц” прича Роланд Матић, отац две девојчице које су кроз поплаву у Обреновцу прошле саме, 24 сата трагајући за оцем и мајком.
Пре годину дана кроз прозор су искакали право у чамац. Девојчице су отишле прве, отац није дуго после њих могао да се спасе. Данас су заједно, на истом месту, а кроз прозор не гледају у “море” како су звали изливену Колубару. Гледају на тужне комшије који још нису ни почели реновирање кућа.
– Ова категоризација је уништила последње атоме човечанства: само се гледа ко је колику одштету добио. Па прве комшије не причају, јер нису добили исте паре за поправку кућа! То је страшно! Страшни су људи… – прича Роланд Матић.
Старија ћерка Николина (14) препричава догодовштине у школи коју ускоро завршава и уписује средњу. Кад прича о својим вршњацима о још дечјим бригама, она спомиње и тешку чињеницу.
– У нашем разреду је само двоје људи реновирало куће. Другима још није ни исплаћен новац – прича већ презрела за своје године.
Матићи сада полако поново опремају свој дом
И грле се и бодре једни друге и Роланд и Николина и три године млађа сестра Марија, будућа глумица.
– Хоћу да верујем да иде на боље, да су ствари позитивне. Много људи је средило своје домове, онолико колико је могло. Нема се пара за више. Немам ни ја, самохрани сам отац са две девојчице, док платимо све, школовање… не остане за реновирање. Нема ни посла, јер су нас убили овим радницима које је општина обезбедила за радове у кућама. А нико не зна где су њих нашли и како они раде? За оне који се као ја баве гипсарским радовима, осликавањем зидова, нема више посла – додаје отац две девојчице.
А кад падне киша, страх је прво осећање.
– Јоој, сви се плаше. Ја се не плашим, ма шта сад. Али, нећете веровати, чим падне киша, сви се пакују, спремају за најгоре. То је страшно – прича Николина док њен отац додаје да таква несрећа не би могла два пута да се деси Обреновчанима.
Љубица Лисковић: Овде више нико не живи
Љубица каже да су поплаве промениле људе
“Нема овде више никог. Отишли су, изнајмили станове. Неће млади да живе као ми, у влаги и страху”.
Прича Љубица Лисковић из Улице Митра Бакића у Раковици – тик поред Топчидерке. Колико једна мала река може мука да зада, знају само они којима је та иста мала река Топчидерка, у три дана однела све.
Да туга буде већа, годину дана касније, исти су трагови од нивоа воде остали на зиду. Ољуштене фасаде, оронули подруми, гараже, уништени ентеријер. Одштета од 120.000 динара кажу није била довољна да се живот врати у нормалу.
– Ма, какве паре, дете, то је одмах потрошено. Сад све обећавају, али нема од тога ништа. Нешто сам реновирала, за више немам. Како је тако је, морам да живим – прича бака Љубица док брзим ходом кроз двориште показује где је запело. А тамо су: срушена помоћна кућа, влажни подрум, прљави зидови, влага, влага, влага.
Као да је од поплава прошло месец-два, а не годину дана.
Танјуг, М.Милојевић, Блиц
