Тихи геноцид српског села – „просто ме срамота колико нам добро иде“

Негде између предизборних обећања, медијског спина о бољем животу и сурове реалности нестала је сама срж Србије. Село које је вековима одржавало нацију прелази у домен историјског колорита. Последица или резултат?

Према попису из 2002 Србија је имала 780.000 сеоских домаћинстава, што је више него што их има једна Немачка. Аграр са потенцијалом да храни пола Европе транспарентно је претворен у депонију ГМО смећа и уцрвљаног меса. Домаћи политиканти се села сете искључиво пред изборе, не би ли лаковерне сељане поново преварили за гласове.

Од пописаних 4.600 села у 200 нема буквално никога, у још толиком броју нема никога млађег од 25 година, а процена је да ће у наредних 10 година још 700 села постати празно. Српска села имају 50.000 трајно напуштених кућа, као и 150.000 кућа које су привремено ненасељене – у преводу: празне. Статистика каже да је у сваком четвртом селу најмлађи становник старији од 60 година.

Србија има 4,8 милиона хектара ораница, са потенцијалном производњом процењеном на 100 милијарди евра, и извозом од само 2 милијарде. Мртви капитал лежи и у 600.000 хектара плодних њива зараслих у коров. Повећањем намета и смањеним субвенцијама, аутистични режим је плански урушио домаћи аграр. Укидањем царина на увоз пољопривредних производа из ЕУ, државни апарат наместо своје пољопривреде, субвенционише стране произвођаче хране.

Застарела механизација, уситњене парцеле и недостатак радно способне снаге су само мањи део проблема. Недостатак праве помоћи државе, кроз инфраструктуру, субвенције и боље откупне цене, праћено новим наметима, процесом „евро-капитулације“ су прави разлог разарања села.

За разлику од запослених у државном сектору, сељаци морају сами себи да уплаћују социјално, пензионо и здравствено осигурање. Обавезно чиповање и опорезивање домаћих животиња, новчане казне комуналне полиције због чувања стоке без личне карте, као и најављена легализација објеката ће представљати финансијску егзекуцију остатка сеоског становништва. Са већином нелегализованих објеката, становништво села ће морати да за сваку шталу, колибу и амбар изведу надлежна лица и одвоје завидну количину новца за легализацију.

Дизајнирани колапс пољопривредних предузећа, комбината и задруга резултовао је куповином Имлека, Бамбија и Књаза Милоша од стране Ђерђа Шороша, а власничка структура најплоднијих Војвођанских ораница након „легалних“ приватизација изгледа овако:

МК Група (М.Костић) – 28.500 хектара
Делта (Мишковић) – 25.000 хектара
ИМ Матијевић – 24.000 хектара
Ирва (Ђ.Ницовић) – 18.000 хектара
Балтик (Ирска) – 10.500 хектара
Агрокор (Хрватска) – 6.000 хектара
ЖитоГрупа (Хрватска) – 2.000 хектара

Плодне оранице се купују у бесцење, по цени од 500 евра по хектару, експлоатишу се неколико година да би се након 2017. продале странцима по цени од 25.000 евра за хектар. Држава субвенционише произвођаче по хектару земље, а фаворизовање тајкуна се види и на примеру Европске Развоје Банке – EBRD, која је МК Групу кредитирала са 80.000.000 евра.

Стратегија која се спроводи већ деценијама је само део крупнијег плана. План из добрих намера који донесе катастрофу може се назвати последицом лоше политике, али овде се ради о резултату намерно лоших планова.

Међу приоритетне циљеве „Агенде 21“ Уједињених Нација спада поседовање обрадиве земље, воде, ресурса, узгоја биљака и домаћих животиња. Даљинска контрола нације кроз тоталну контролу извора хране и воде, уз помоћ тоталитарног режима на власти.

Третман државе према селу достојан Форест Гамп интелигенције се тешко може окарактерисати незнањем или глупошћу. Државна политика тихог геноцида над селом и сеоским становништвом је најадекватнији назив за третман режима:

„просто ме срамота колико нам добро иде“

из окупиране Србије:

Периша

анон.инфо