Како извештава македонски дневник „Вечер“, „студенти су у децембру 2014. и јануару 2015. године били плаћени и обучавани како да изводе протесте. Срђа Поповић се лично појавио у марту, априлу и почетком маја 2015. и састајао се са Заевим (вођа опозиционог покрета који се финансира из иностранства – наша прим.). Шестог маја активисти Канваса су физички напали припаднике полиције, и том приликом су нанели повреде тридесетосморици“

Са финансијском подршком Сороша и USAID, а под руководством Срђе Поповића, Канвас је још прошле године у Македонији основао „Школу за активно грађанство“ где је, по македонским изворима, у вештинама уличне пешадије преврата већ обучено шест генерација активиста

Јасно је да Запад не одустаје од новог покушаја рушења Републике Српске и Милорада Додика. Главна опозициона странка СДС инструментализована је за обликовање психолошке атмосфере нестабилности и наметање утиска неминовног слома власти, што се прецизно уклапа у инструкције Џина Шарпа за стварање „предреволуционарног стања“ као увода у улични преврат
Офанзива против институција Српске је обновљена, а предлог закона о лажним невладиним организацијама, које су једна од најважнијих компоненти противничког фронта, није прошао у надлежном одбору Народне Скупштине РС иако је суштински пресликан из законодавства САД које од 1938. године имају „Закон о регистрацији страних агената“. А није и зато што је један посланик већинске коалиције, Игор Радојичић, гласао против њега, а други се разболео, и то баш на дан када је скупштински одбор о томе одлучивао…

НАГЛО пооштравање трајно латентне македонске кризе, од тренутка када се влада премијера Николе Груевског определила за учешће у Турском току, одражава се у најзанимљивијим видовима.

Један од доказа хитности извођења преврата у Македонији и постављања бране непожељним енергентима из Русије је то да је прошлогодишња награда за корисне идеје како да се изазове друштвени метеж и свргне власт више него удвостручена.

У децембру прошле године Сорошева фондација, USAID и њихова сателитска македонска филијала „Форум“ нудили су по $1.500 за сваку добру идеју. Сада се инвентивним сарадницима преврата плаћа за идеју по $3.500.

Нескривено присуство у Македонији београдске агенције Канвас, специјализоване за рушење влада које су у политичкој немилости Запада, немирима у Македонији даје изузетно озбиљан, професионалан и злослутан тон. У Украјини и Египту, да не помињемо бројне друге локалитете, Канвас је већ стекао богато искуство у производњи усмераваног хаоса под плаштом „ненасилног протеста“ против наводно недемократских и корумпираних влада, које све имају заједнички именитељ да су на Западном списку за одстрел. Где се појаве Срђа Поповић и његови технолози „обојених револуција“, људске жртве, разарање и друштвени колапс закономерно следе за њима.

Како македонски медији виде делатност Канваса у свету и Македонији

У оквиру припрема за обарање владе Николе Груевског, која је према бројним индицијама била нациљана и одређена за смену још пре него што је своју судбину „запечатила“ изражавањем заинтересованости за Турски ток, потези се већ поодавно вуку.

Под руководством Срђе Поповића и са финансијском подршком Сороша и USAID-а, Канвас је још прошле године у Македонији основао „Школу за активно грађанство“ где је, по македонским изворима, у вештинама уличне пешадије преврата већ обучено шест генерација активиста. Њихово присуство је приметно преко коришћења током недавних нереда читавог спектра стандардних технологија из приручника Поповићевог ментора, америчког професора Џина Шарпа.

Обука активиста Канваса

Отисци прстију Канваса или, по речима македонских аналитичара „београдске агенције за револуције и подземну политику“, запажају се широм региона. Разоткривају их не само крупни детаљи, који готово да не варирају са једног оперативног подручја до другог, већ и најситније појединости, као што су терминолошке нијансе. У припремној фази за бунт у Македонији, када је следећи упутства Џина Шарпа Канвас регрутовао студентску популацију незадовољну образовном политиком македонске владе, симулирајући подршку студентима, Поповићеви активисти су формирали „студентске пленуме“ као контролисане институције преко којих ће се истицати и усмеравати студентски захтеви. Током прошлогодишњих немира у Босни и Херцеговини, у већим индустријским центрима оснивали су „радничке пленуме“ у очекивању да ће на тај начин лакше покренути рушилачки талас који би се коначно прелио у Републику Српску и тамо изазвао свргавање легално изабране власти.

Нема никакве сумње да пут из Скопља у Бања Луку води преко Београда, мада је питање чисто тактичког карактера да ли ће се субверзивни талас „агенције Канвас“ из Скопља ваљати географски логичном секвенцом, или пречицом. У овом контексту, предлог Треће Србије да се забрани потенцијално противуставни рад Канваса претставља основну и разумну меру друштвене самозаштите. Међутим, што се тиче Републике Српске, једно је сигурно: танка победа на прошлогодишњим изборима фронтални сукоб је само привремено одложила, али не мења њен статус као главне и крајње, парадигматично непослушне, мете здружених напора свих локалних пиона страног фактора на Балкану.

Зато догађаје у Македонији треба помно пратити, али они не би требало да одврате пажњу од активних припрема за репризу прошлогодишњег блокираног покушаја рушења Републике Српске.

Као што смо више пута истакли после избора у РС у октобру 2014, резултатима гласања стратегијска слика се ни по чему битном не мења. Противничка страна неће одустати од својих циљева из посвећености начелима демократског „фер-плеја“ нити ће променити свој догматски став да председник и главна личност у Републици Српској „мора да иде“, као што је раније то било политичка линија према низу других отписаних фигура које је непотребно набрајати. У оваквим ситуацијама само се коригују грешке и регрупишу снаге, да би се затим кренуло у нову офанзиву.

Сходно томе, моментум за „промену режима“ у Републици Српској осетно расте. Главна опозициона странка СДС, заробљена изнутра и стављена у функцију политичких циљева који су опречни њеним изворним начелима, инструментализована је за обликовање психолошке атмосфере нестабилности и наметање утиска неминовног слома власти, што се прецизно уклапа у инструкције Џина Шарпа за стварање „предреволуционарног стања“ као увода у улични преврат.

У медијима и на друштвеним мрежама у РС пласира се не само наизглед бизарна идеја о скупштинској већини опозиције до јесени, и то без нових избора које за наредних три и по година закон не предвиђа, већ се увелико нагађа и о томе ко би могао да буде „премијер“ у тој новој и за сада фантомској влади.

Истовремено, Драган Чавић, један од челника политичке пете колоне у Републици Српској, бивши председник и аутор „Извештаја о Сребреници“ 2004. године који је један од темеља за тврдњу да је Република Српска „геноцидна творевина“, претећи је истакао да очекује да ће његова коалиција „у расподели позиција у Сарајеву, пре свега, добити СИПА (Државна агенција за истраге и заштиту, или главни истражни орган на нивоу централне власти у Сарајеву – наша прим.), што ће бити значајан корак да уђемо у борбу против криминала и корупције“ („Блиц“, 12. април 2015.). Ова кодирана али јасна порука упућена је председнику Републике Српске који се, по шаблону „обојених револуција“, као сада у Македонији Груевски откако се изјаснио за нови руски гасовод, оптужује за корупцију и ауторитарни стил владавине.

На фону обнављања офанзиве против институција Републике Српске, једна од малобројних предложених противмера којом би се неутралисала једна од најважнијих компоненти противничког фронта, лажне „невладине организације“, 18. маја није прошла у одбору Народне Скупштине РС. Суштински пресликан из законодавства Сједињених Држава, које од 1938. године имају „Закон о регистрацији страних агената“ (FARA), којим се регулише потпуна транспарентност у раду организација које су финансиране из иностранства, у РС аналогни „Закон о јавности рада непрофитних организација“ није добио већинску подршку у Одбору за европске интеграције и регионалну сарадњу Народне Скупштине, па је зато повучен из процедуре.

То значи да је за сада Република Српска још увек рањива у односу на делатност обилно финансираних и добро обучених страних агентура које се позиционирају за изазивање масовних нереда са циљем свргавања изабране власти у преосталом делу ове године.

Истовремено, потенцијал за продубљивање друштвене поларизације који пружа двадесетогодишњица Сребренице такође се нештедимице користи за дестабилизацију Републике Српске.

Рамиз Салкић, потпредседник Републике Српске из реда бошњачког народа, у Народној Скупштини РС подноси декларацију којом се осуђује „геноцид у Сребреници“. Ово је предлог чисто провокативне природе за који се унапред зна да не може бити усвојен, али његова сврха и није да буде изгласан већ да послужи као још једно средство за постизање политичке фрагментације и повод за интернационализацију положаја Бошњака у „геноцидној творевини“, пред најављену репризу „обојене револуције“ касније ове године.

Општа некомпетентност састава Народне Скупштине и дремеж посланика пред надолазећим опасностима огледају се не само у одбацивању предложеног закона да се грађанима учине диступним подаци о раду и финансирању НВО којима се диригује из иностранства, већ и у сметеним изјавама српских посланика у вези са декларацијом коју предлаже Салкић. Ниједном од њих није јасно да суштина сребреничке декларације која им се подмеће није осуда злочина из моралних разлога, што уопште не би било проблематично, него признање геноцида, па самим тим и морална дисквалификација Републике Српске.

Обезглављеност која влада у Републици Српској савршено је рефлектована у контрасту између два готово истовремена догађаја. Док је руски законодавац пре неколико дана усвојио пооштрени закон, који је председник Путин одмах потписао, за регулисање рада страних агентура на територији Руске Федерације, посланицима у Скупштини Републике Српске баш тих дана понестало је грађанске храбрости да учине макар први корак у том правцу.

Предлог није прошао зато што је један посланик већинске коалиције, Игор Радојичић, гласао против њега, а други се разболео, и то баш на дан када је скупштински одбор о томе одлучивао…

Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ, Факти