Раковица: Наставак напредњачког лудила, развијају пољопривреду а затварају једину фабрику трактора у земљи!

Ако се и ИМР затвори – земља сељака, чију развојну шансу политичари виде у пољопривреди, остаће без једине фабрике трактора

Рак се вратио у Топчидерску реку. Предање каже да је по њему цео крај назван – Раковица. Од 1927. године, када је у лепој београдској долини између Кошутњака и Канаревог брда подигнута фабрика мотора, познати ИМР, није била чистија. Била је све прљавија као руке радника којих је од тада у све бројнијим фабрикама бивало све више. „Југострој“ подигнут 1928. године, нестао је, као и име му, кад и Југославија. Почело је дакле под краљем у капитализму, наставило се у комунизму – редом узводно ницале су хале „Фригостроја”, „Рекорда”, „21. маја”… Руке више од 20.000 радника биле су масне и прљаве, душа наивна и чиста. Катанци на капије стављани су готово истим редом као и када су пресецане црвене врпце – од ДМБ-а, преко „Рекорда“ па даље низводно. Сад остаде само још ИМР да се закатанчи.

Раковичане фабрички дим више не гуши. Гуши их ништа, пустош. Раковица је као рак кренула уназад.

Нове власти су шансу Србије виделе у пољопривреди. Не у индустрији. Зато се ваљда у земљи сељака затварају и последње фабрике трактора. Тито је сељаке утеривао у фабрике, а сада раднике избацују на улицу као беземљаше.

– Сада нам само вичу да смо губиташи. А као да никога није брига или не зна да 350.000 трактора у Србији стаје ако нас затворе. Сви који њиве обрађују и црвеним (ИМТ) и плавим (ИМР) тракторима остаће без резервних делова. Остало нас је 650 у халама и посла има, али то као да никога не занима – каже Првослав Бркић, синдикални вођа радника који већ трећи дан блокирају пут и трамвајску пругу у Раковици протестујући што их је држава отписала и гура у стечај.

Некада се власт тресла од страха када незадовољни радници „црвене Раковице“ крену ка скупштини. Сада тих проблема нема. Нема ни радника.

Заборављено је да су те радничке колоне доносиле и односиле властодршце. Из ове некада индустријске долине потекла су два председника Србије – Слободан Милошевић као кадар из „Техногаса”, једине фирме која је успешно приватизована и ради под вођством немачког „Месера“. Други председник кога су изнедриле фабричка хале јесте Зоран Лилић, који је био директор пропалог „Рекорда”. Та фабрика гума оглодана је до стубова после продаје руско-српском конзорцијуму „Визахем”. Продата је за свега пет милиона евра, а сада се за њу у стечају тражи више. Чека купца док свакога дана на зарђалој хали пуца још понеко окно. Да није пропао – и „Авала филм“ ту би могао да се сними неки хорор филм.

Само у једном делу „Фригостроја“ ради „Полимарк“, познати произвођач кечапа и мајонеза. Већина других хала је пропала или је у најбољем случају претворена у магацине.

ДМБ, некадашњи гигант, потпуно је крахирао. Прво је поцепан у холдинг, онда распарчаван – и ту више нема ничег. Зарастао је и фудбалски терен.

Чудо је да ради ливница ИМР-а. Пуним капацитетом.

– Одливке испоручујемо „Фамосу“, „Првој петолетки“, ФАП-у. Ако и њу затворе металски комплекс Србије више неће постојати – драматичан је Првослав Бркић, вођа синдикалне подружнице АСНС-а у ИМР-у, подсећајући да су пропале ливнице у Раљи, Земуну, да се ливница „Лола“ једва дими.

Држава се можда и смилостиви и да још једну шансу раковичким металцима. Али какав је однос био према њима говори чињеница да рецимо Фонд за развој није дао ни динара јер ИМР има више од 30 одсто друштвеног капитала. Таква су правила. Нема помоћи за друштвене фирме. Због несолвентности, а разлог су често били дугови из прошлог века за неисплаћене плате. Ускраћена је била и помоћ од СИЕПА, Агенције за осигурање и финансирање извоза, комерцијалних банака…

Из раковичке хале трактори су одлазили за Етиопију, Босну, Египат… Још су конкурентни у Африци без обзира на технолошко заостајање. Због економских теоретичара који никада руке нису гурнули у коломаз, нити их прали панол пастом, мора се рећи да су конкуренти плавим тракторима из Раковице они из Белорусије, као и они из две кинеске компаније.

Тако ова стара фабрика таљига кроз време транзиције. Никла у капитализму, развијана у социјализму – умире у либерализму.

Горан Волф, Политика