25.08.2012. –
Блиски исток се спрема за увоз воде за пиће из Јужне Америке и под хитно ствара њене стратешке резерве. Индија и Пакистан због воде могу да ступе у нови конфликт. Стручњаци упозоравају – недостатак воде у Азији може да изазове нове ратове на овом континенту.
Затварање Ормуског залива чиме стално прети Иран, пре свега се асоцира са светским нафтним колапсом. Међутим, за низ монархија Персијског залива то је опасност да остану без слатке воде. Велики део воде за пиће која се користи у Саудијској Арабији, Кувајту, Катару и УАЕ увози се управо преко Ормуског мореуза. Да се не би нашле у воденој блокади праве се најневероватнији планови. Тако УАЕ планирају да увозе воду која настаје отапањем глечера у Патагонији – то је рејон Јужне Америке јужно од река Рио-Негро и Лимај. Чиновници из УАЕ су чак путовали у Чиле да прегледају глечере.
За време првог рата у Персијском заливу војска Садама Хусеина је бомбардовала фабрике за десалинизацију. Сад постоји опасност да се исто деси у случају конфликта у Ормуском мореузу. Због тога се у региону ради на пројекту полагања јединствене цевоводне мреже која ће повезати фабрике за десалинизацију и замењивати националне водоводне мреже у случају њиховог пораза. Такође је познато да Катар намерава да уложи око 3 милијарде долара у изградњу резервоара у којима ће се чувати недељне резерве воде за пиће. Слични планови се разматрају и у УАЕ.
Јасно је да ови пројекти који запањују такође не могу бити спас од кризе воде. И тада управо велики дефицит воде може представљати одлучујући аргумент да би се силом оружја угасила жеђ милиона људи.
Још је тежа ситуација у Јужној и Југоисточној Азији: чини се да су тамо неке земље већ спремне да ступе у битку за реке. Индија и Пакистан, који су три пута ратовали нашли су се на прагу новог конфликта због водених ресурса. Исламбад оптужује Делхи за „водени тероризам“ – одвођење воде због изградње хидроцентрале на пограничној реци Инд. А то значи покушај да суседну земљу лиши воде за наводњавање и за подривање њене економије.
Међутим, сличан одговор Индији је спремна да да и Кина. Њени хидроенергетски пројекти на Брамапутри и другим рекама на Тибету прете да ће оставити без воде милионе индијских сељака. Стручњак Московског универзитета друштвених наука Дмитриј Мосјаков је у интервјуу за „Глас Русије“ истакао да се сличан проблем одавно поставља и пред Лаосом, Камбоџом, Вијетнамом и Тајландом. Они су се срели с проблемом недостатка воде због изградње кинеских брана за ХЦ на Меконгу:
– Сукоби због слатке воде у овим регионима – имајући у виду брз пораст становништва, раст економије и потрошње воде постају врло озбиљни фактори у заоштравању ситуације. Овде су очигледно потребни неки озбиљни међународни напори за формирање неког права поделе и коришћења водених ресурса. Постоји маса ситуација кад је горњи ток реке у једној држави, а доњи у другој. То постаје узрок озбиљних конфликата. Зато што земља која у датом тренутку поседује ове ресурсе воде практично има право да располаже њима самостално, без саветовања или узимања у обзир с интересима суседа.
Ипак, треба подсетити да је азијски континент за последње две деценије достигао изванредан процват и сад је то светски регион који се најдинамичније развија. Тако да има довољно снаге да нађе адекватан одговор и на овај изазов безбедности и благостању азијских земаља.
